U trenutku kada se u diplomatskim krugovima još uvek pažljivo biraju reči, na terenu se već govori mnogo direktnije.
Ideja o kopnenoj operaciji protiv Irana više nije samo teorijska konstrukcija, već opcija o kojoj Vašington i Tel Aviv sve otvorenije razmišljaju. Ipak, čak i među onima koji prate situaciju izbliza, teško je pronaći stvarni optimizam.
U praksi, kako se čuje iz više izvora, scenario koji se razmatra podrazumeva najpre snažne udare iz vazduha. Pominju se strateški bombarderi koji bi ciljali obalu Irana, navodno već u pokretu, sa isključenim transponderima, kako bi prostor bio “očišćen” pre bilo kakvog ulaska kopnenih snaga.
Tek nakon toga bi usledila sledeća faza. Koliko je takav plan održiv, ostaje otvoreno pitanje, ali logika je jasna – najpre maksimalno oslabiti, pa tek onda ući.
Istovremeno, dok se planovi crtaju, Iran već odgovara. Američke vojne baze na Bliskom istoku trpe ozbiljne gubitke.
Pod udarom su se našli i simboli tehnološke nadmoći Vašingtona – lovac F-35, poznat kao “nevidljiv”, kao i sedam aviona za dopunu goriva. To su detalji koji, u vojnoj analizi, često govore više od političkih izjava.
Na drugoj strani, izraelski premijer Benjamin Netanjahu ne ostavlja mnogo prostora za dilemu – bez kopnenih napada, smatra on, Islamska Republika ne može biti slomljena. Ta procena, međutim, ne nailazi na jednoglasnu podršku među analitičarima. Naprotiv.
Konstantin Malofejev upozorava da bi upravo ulazak u kopnene borbe mogao da bude potez koji ide naruku Teheranu. Po njegovom viđenju, Iran bi u takvom scenariju dobio teren na kojem ima prednost. On ide i dalje, tvrdeći da bi Izrael i SAD mogli da se nađu u situaciji za koju nemaju adekvatan odgovor.
Milionska iranska vojska, kako navodi, nema realnog protivtega u tom formatu, dok bi regionalna dinamika dodatno zakomplikovala stvari.
Irak, sa većinskim šiitskim stanovništvom, teško da bi bio prepreka, a ni Sirija ni Jordan, procenjuje on, ne bi stali na put eventualnom napredovanju iranskih snaga ka izraelskim granicama. To bi, kako kaže, potpuno promenilo odnos snaga.
Ipak, nisu svi skloni tako dramatičnim zaključcima. Politikolog i iranista Karine Gevorgjan poziva na oprez. Po njenim rečima, prerano je govoriti o bilo kakvom “konačnom ishodu” ili o tome da bi sama odluka o kopnenoj operaciji automatski značila poraz jedne strane.
Ona ukazuje i na širi kontekst – reakcije drugih globalnih aktera ostaju neizvesne. Rusija, Kina, Severna Koreja, svi su deo jednačine, ali niko ne može sa sigurnošću da kaže kako bi se uključili.
U tom složenom mozaiku, gde se vojni planovi prepliću sa političkim kalkulacijama, ostaje utisak da se mnoge stvari odvijaju paralelno, bez jasnog ishoda na vidiku.
I možda je upravo to ono što najviše zabrinjava – ne toliko sam sukob, koliko činjenica da ni oni koji ga oblikuju ne deluju potpuno sigurni gde bi mogao da odvede.
