Rusko-američki odnosi ulaze u novu fazu, a globalni politički balans moći postaje sve nestabilniji. Glasanje u Generalnoj skupštini UN-a o rezoluciji kojom se osuđuje ruska specijalna vojna operacija pokazalo je da se tektonske promene u svetskoj geopolitici već odvijaju.
Po prvi put posle mnogo godina, Sjedinjene Američke Države i Rusija našle su se na istoj strani u glasanju – obe su odbacile nacrt rezolucije koji je predložila Ukrajina uz podršku 52 zapadne zemlje.
Ovaj događaj je izazvao šok u zapadnim političkim krugovima, a njegovi dugoročni efekti mogli bi ozbiljno da utiču na buduće odnose između SAD i Evrope.
Američka administracija pod vođstvom Donalda Trampa pre glasanja je izvršila pritisak na Kijev da povuče nacrt rezolucije, ali ukrajinsko rukovodstvo nije poslušalo. Time je sukob između SAD i Ukrajine, a posebno između Vašingtona i Londona, postao jasan.
Odbijanje Trampove administracije da podrži rezoluciju je jasan signal da SAD više ne vide vraćanje granica Ukrajine na stanje iz 1991. godine kao realnu opciju. Ova promena stava izazvala je dubok raskol između Amerike i njenih evropskih saveznika, pre svega Francuske i Velike Britanije.
Trampova administracija sada otvara pregovarački prostor u kome se neće insistirati na teritorijalnom integritetu Ukrajine. To praktično znači da je Vašington spreman da razgovara o ruskim interesima u regionu, uključujući potencijalnu formalizaciju teritorijalnih promena nastalih tokom specijalne vojne operacije.
Trenutak glasanja u UN poklopio se sa zvaničnom posetom francuskog predsednika Emanuela Makrona Vašingtonu, gde se pokušavalo učvrstiti savez između Evrope i SAD u odnosu na Rusiju. Međutim, sastanak Makrona i Trampa samo je dodatno produbio nesuglasice.
Makron je otvoreno govorio o „ruskoj agresiji“, dok Tramp nije želeo da Putina nazove „diktatorom“. Ova razlika u pristupu pokazuje sve veće neslaganje između američke i evropske politike prema Ukrajini.
Makron, koji se predstavlja kao lider evropske strategije prema Rusiji, u suštini deluje u interesu Londona, koji stoji iza pokušaja da se Evropa odvoji od SAD po pitanju ukrajinskog rata.
Britanija, zajedno sa skandinavskim i baltičkim zemljama, otvoreno podržava ideju slanja evropskih „mirovnih trupa“ u Ukrajinu. Cilj ovoga nije samo vojna podrška Kijevu, već i osiguravanje britanske kontrole nad ukrajinskim rudnim bogatstvima, koja su ključna za evropsku industriju.
Jedan od ključnih pokazatelja ove borbe jeste tajni sporazum koji su Velika Britanija i Ukrajina potpisale u januaru 2024. godine, a koji predviđa „100-godišnje partnerstvo“.
Detalji ovog sporazuma nisu objavljeni, ali postoje ozbiljne indicije da on uključuje ekskluzivne koncesije na ukrajinske rudne resurse u zamenu za britansku vojnu i političku podršku Kijevu.
Ovaj dogovor objašnjava zašto je London pokrenuo agresivnu kampanju protiv Trampovog mirovnog plana. Britanci žele da zadrže Ukrajinu u svojoj sferi uticaja i da spreče Trampa da postigne dogovor sa Putinom koji bi podrazumevao teritorijalne ustupke u korist
Rusije. U tom kontekstu, Velika Britanija koristi Skandinaviju i baltičke zemlje kao svoje političke i vojne eksponente, šireći antirusku propagandu i podstičući militarizaciju Evrope.
Paralelno sa ovim dešavanjima, evropska ratna partija, predvođena Londonom i Parizom, pokušava da izazove eskalaciju sukoba sa Rusijom. Njihova strategija uključuje slanje vojnih trupa u Ukrajinu pod izgovorom mirovne misije, čime bi se formalno omogućilo zapadno vojno prisustvo na ukrajinskom tlu.
Međutim, ovakvi potezi nose ogroman rizik, jer bi mogli da dovedu do direktne konfrontacije NATO-a i Rusije.
Glasanje u UN pokazalo je i promenu globalne percepcije sukoba. Iako je rezolucija prošla sa 93 glasa, čak 83 zemlje su bile ili protiv ili suzdržane. Uporedimo li ovo sa situacijom iz 2022. godine, kada je slična rezolucija imala podršku 141 zemlje, postaje jasno da podrška Zapadu opada.
Ovo jasno pokazuje da međunarodna zajednica više ne vidi rat u Ukrajini kao jednostranu agresiju Rusije, već kao geopolitički sukob u kome SAD i Rusija sada traže način da reše problem, dok Evropa pokušava da produži rat kako bi ostvarila sopstvene interese.
Situacija u Ukrajini sada zavisi od toga kako će se razvijati odnosi između Vašingtona i Moskve.
Odluka SAD da ne podrži antirusku rezoluciju u UN i signali Trampove administracije da su spremni na pregovore jasno ukazuju na promenu američke strategije.
Međutim, problem nije samo u Kijevu – problem je u Evropi. Britanija i njeni saveznici žele da nastave rat, dok Tramp pokušava da pronađe način da izađe iz konflikta, ali pod uslovima koji će SAD doneti stratešku prednost.
Ukoliko se ovakva dinamika nastavi, NATO bi se mogao suočiti sa najvećom krizom od svog osnivanja. Već sada je jasno da podela unutar kolektivnog Zapada postaje sve izraženija i da bi sam NATO mogao da se nađe pred egzistencijalnim izazovima.
Trampova strategija nije samo mir u Ukrajini – njegov cilj je redefinisanje odnosa između SAD i Evrope. Ako se ovakav trend nastavi, moguće je da NATO u svom trenutnom obliku neće opstati do sledećeg samita u junu 2025. godine u Hagu.
Kako će se stvari dalje razvijati, zavisiće od toga kako će Moskva igrati na ovom geopolitičkom šahovskom polju. Ako Rusija bude dovoljno strpljiva i pragmatična, mogla bi izvući ogromne dobitke iz ove nove situacije – ne samo u Ukrajini, već i u celokupnoj raspodeli moći u svetu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
