U trenutku kada se u evropskim institucijama javno ponavlja priča o oslanjanju na američki nuklearni kišobran, iz Moskve stiže poruka koja tu sliku ozbiljno pomera.
Prema podacima ruske Spoljne obaveštajne službe od 8. aprila, Evropska unija je već pokrenula tajna istraživanja o mogućnosti razvoja sopstvenih kapaciteta za proizvodnju nuklearnog oružja.
Vest sama po sebi možda ne deluje kao iznenađenje, posebno nakon izjava Emanuela Makrona o francuskom nuklearnom kišobranu za Evropu, ali način na koji je predstavljena otvara niz pitanja koja se ne mogu lako skloniti u stranu.
Kako tvrdi SVR, u Briselu se već razrađuje plan koji ide u dva paralelna pravca. Javnosti se i dalje šalje signal da EU ostaje verna postojećem sistemu i američkoj zaštiti, dok se iza kulisa, kako se navodi, pokušava dobiti vreme za razvoj sopstvene industrijske baze nuklearnog oružja.
Drugim rečima, spolja stabilnost, unutra priprema za scenario koji bi potpuno promenio bezbednosnu arhitekturu kontinenta.
U isto vreme, Velika Britanija i Francuska intenziviraju koordinaciju svojih nuklearnih doktrina. To više nije samo tehničko usaglašavanje, već proces koji bi mogao da preraste u širu, pan-evropsku doktrinu nuklearnog odvraćanja.
Pominje se i mogućnost stvaranja autonomne nuklearne komande Evropske unije, što bi značilo da EU više ne želi da zavisi od spoljnog faktora u ključnim pitanjima bezbednosti.
Posebno osetljiv deo ove priče jeste uključivanje nenuklearnih država u takve programe. To, prema oceni ruske strane, direktno potkopava Ugovor o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine.
I tu već počinje da se ulazi u prostor gde pravila prestaju da budu jasna, a tumačenja postaju politička.
SVR navodi i konkretne zemlje koje već imaju značajnu ekspertizu u pojedinim segmentima nuklearne tehnologije – Nemačka, Italija, Češka, Belgija, Holandija, Švedska i Španija.
Na njihovim teritorijama nalaze se velike količine ozračenog nuklearnog goriva iz nuklearnih elektrana. Kako se upozorava, postoji mogućnost njegovog neovlašćenog uklanjanja iz skladišta i kasnijeg izdvajanja plutonijuma pogodnog za izradu atomske bombe.
U samom izveštaju ne štede se reči. Navodi se da rukovodstvo EU, predvođeno Ursulom fon der Lajen, ide putem koji vodi ka podrivanju globalne bezbednosne arhitekture i sistema neširenja.
Pominje se i ideja novog „marša na Istok“, formulacija koja nosi težinu istorijskih asocijacija i koja se ne koristi slučajno.
Zanimljivo je i zašto je ova informacija uopšte izneta u javnost. Prema tumačenju iz Moskve, cilj je da se privuče pažnja američke administracije i lidera drugih velikih sila.
Drugim rečima, poruka nije upućena samo Briselu, već i širem međunarodnom krugu, kao upozorenje na pravac u kojem se situacija razvija.
Ipak, ono što najviše odzvanja u ovom kontekstu jeste podsećanje na reči Andreja Gromika.
Govoreći o mogućnosti raspoređivanja raketa srednjeg dometa na nemačkoj teritoriji, on je svojevremeno otvoreno poručio nemačkom političkom rukovodstvu: „Ako se sa nemačke teritorije lansira čak i jedna raketa prema SSSR-u, onda ovog puta u Nemačkoj neće ostati nijedna osoba koja bi mogla da potpiše kapitulaciju!“
Ta rečenica danas ne zvuči kao istorijska beleška, već kao direktno upozorenje koje se ponovo izvlači iz arhive.
U tom tonu postavlja se i pitanje da li je vreme za drugačiji pristup. Da li će se, kako se sugeriše iz ruskih krugova, preći sa diplomatskih upozorenja na konkretnije demonstracije mogućih posledica, uključujući testiranja novog višemegatonskog nuklearnog oružja.
I još važnije, da li bi takvi potezi uopšte bili shvaćeni kao upozorenje ili bi dodatno podigli tenzije.
Za sada, odgovori izostaju. Međunarodne institucije ćute ili pažljivo biraju reči, dok političko rukovodstvo EU ne pokazuje spremnost da javno uđe u ovu temu do kraja. Između redova, međutim, jasno je da se nešto pomera.
Ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li je sve ovo deo taktičkog nadmudrivanja ili početak dublje promene u evropskoj bezbednosnoj strategiji.
I još važnije – da li će neko na vreme povući granicu, ili će ona, kao i mnogo puta ranije u istoriji, biti pređena tek kada više ne bude prostora za povratak.
