Da bismo se približili odgovoru na pitanja zašto Jasenovac nije oslobođen, zašto nije utvrđen broj stradalih zatočenika u jednom od najsvirepijih koncentracionih logora u Evropi, moramo za trenutak da se vratimo u vreme rane faze jugoslovenskog komunizma, kada su srpski revolucionari, koji su stvarali istoriju, kao i oni koji su je beležili, bili duboko opterećeni kompleksom „hegemonističke nacije“, stalno pothranjivanim od vođa revolucije školovanih u Kominterni.
Tada je u ime pomirenja, socijalističke izgradnje i bratstva i jedinstva zataškavan iole ozbiljniji razgovor o zločinima protiv Srba.
Odnos Srba prema tom problemu najbolje ilustruje nekoliko scena sa zasedanja Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), koje je održano od 9. do 12. novembra 1944. godine u Beogradu. Tadašnji čačanski student Dobrivoje Vidić, koji će dogurati i do predsednika Srbije, oprostio je ustašama genocid nad Srbima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i istočnog Srema izgovarajući sledeće reči:
[adsenseyu1]
– Šest stotina pedeset hiljada streljanih Srba u BiH, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca!
Hrvatsku je na ovom skupu zastupao čovek koji je bio na čelu hrvatskih komunista, Andrija Hebrang. Kada je izašao za govornicu i rekao: „Spriječili smo ustaške planove o pokolju Srba!“, delegati iz cele Srbije pozdravili su ga gromoglasnim aplauzom koji je trajao nekoliko minuta.
Po tom principu delovaće se i narednih godina. Najpre srpski komunisti, slepi i gluvi na stvarnost, nastavili su da otkajavaju „grehe Srba iz vremena tamnice naroda“, potom istoričari posleratnog vremena koji će negovati istinu o prošlosti kroz ideološku i dnevnopolitičku vizuru. Kao da su zaboravili da će o svakom istorijskom događaju morati da se polože računi. Posledice takve političke istoriografije, nažalost, osećamo i danas, delom u našoj stručnoj javnosti, a pogotovo na evropskoj sceni, slepoj i gluvoj za činjenice.
U godinama kada je Jugoslavija pucala po svim šavovima, veliki broj istoričara, publicista, novinara, počeo je da traži odgovor na pitanje zašto partizani, koji su vodili bitke i osvajali naseljena mesta nedaleko od ustaškog logora smrti, i to ona koja su imala jake ustaške posade, nisu nikada ni pokušali da oslobode i unište logor i prekrate mučenja zatočenika.
Na pitanje: „zašto naše jedinice u toku rata nisu pokušale da napadnu ustaško gubilište na ušću Une u Savu i oslobode zatočenike“, general pukovnik Veljko Kovačević, koji je od sredine jula 1944, po dolasku iz Gorskog kotara, odnosno iz Glavnog štaba Hrvatske, bio komandant 40. (slavonske) divizije, a zatim je od januara 1945. komandovao 6. (slavonskim) korpusom, odgovorio je da je napad na Jasenovac bio apsolutno neizvodiv. Pojasnio je da „ima takav položaj, tako je bio utvrđen i branjen, da je za naše snage predstavljao nepremostivu prepreku…“ U blizini jasenovačkog logora dejstvovalo je više ustaških, nemačkih i domobranskih divizija koje su, u slučaju napada, vrlo brzo mogle da stupe u akciju… Logoraši u slučaju napada jedinica NOV i POJ na logor, stradali bi ne samo od ustaških mitraljeza, već i od naše ubitačne vatre.“
[adsenseyu4]
Na isto pitanje, Kovačevićev ratni drug general-pukovnik Jefto Šašić, tada u penziji, rekao je: „I Tito je od nas tražio da zajedno sa Krajišnicima ispitamo mogućnost napada na Jasenovac. Ali, Titova naredba je jasna: eventualni napad treba tako organizovati da sigurno uspe, to jest, i da logor likvidiramo i da taoce izvedemo na slobodnu teritoriju. A kako su stvari stajale, ne samo da ne bismo uspeli da oslobodimo hiljade izmučenih i gladnih ljudi, nego bismo uništili i svoju živu silu. Bila bi to krajnje rizična akcija, koja bi se mogla uspešno okončati samo u nekom kaubojskom filmu.“
Međutim, treći general-pukovnik izneće potpuno suprotan stav. Pavle Jakšić, jedan od najistaknutijih rukovodilaca NOV i POJ, koji se nalazio na dužnosti načelnika Glavnog štaba Hrvatske, u svojim memoarima, „Nad uspomenama“, piše: „Mislim da bi ova operacija – diverzantska ili prava vojna – kao napad na relativno male snage obezbeđenja, za našu tadašnju vojsku bila prava šansa. Ona, sa stanovišta izolovanja i operativnog obezbeđenja od Zagreba, Siska i Broda – što je predstavljalo glavni problem – ne bi bila mnogo teža od slavonsko-banijske operacije „Veliki transport“, u kojoj smo preko glavne evrobalkanske magistrale i reke Sane prebacivali hiljade zaprežnih kola natovarenih slavonskim žitom namenjenim gladnim borcima Like i Gorskog kotara…“
Ako ovom primeru Pavla Jakšića dodamo uspešan napad 19. decembra 1943, 6. korpusa NOVJ na aerodrom Kurilovec, kod Velike Gorice, udaljen od Zagreba svega 15 kilometara, i oslobođenje Pakraca i Lipika, sredinom septembra 1944, udaljenih nepunih 30 kilometara od Jasenovca, da li to demantuje tvrdnje da je napad na logor bilo nemoguće izvesti zbog njegovog položaja i mogućnosti brze intervencije okolnih neprijateljskih garnizona?
Jakšić dalje kaže da je imao autentične informacije, „da su napad na Jasenovac bili planirali sredinom 1942. Krajišnici Madžar-Šoša, M. Pekić i braća Šiljegović, a sredinom 1943. slavonski vojnopolitički rukovodioci – Drapšin, Demonja, Marinković, Stanivuković…“ Te akcije je autoritativno sprečio tadašnji politički komesar Glavnog štaba Hrvatske Vladimir Bakarić, dok su gotovo svi planeri ovog, više političkog nego vojnog pothvata, tokom vremena završili život na misteriozan način, ili doživeli neobične političke i moralne lomove.“
[adsenseyu1]
U razjašnjenju zašto Jasenovac nije oslobođen, vrlo je značajna sudbina pisma jasenovačkih logoraša koji opširno izveštaju „drugove napolju“ o kompletnom rasporedu ustaških snaga, sa preciznim crtežom, njihovom naoružanju, i konkretnim predlogom za istovremeni napad na logor iznutra, iz vazduha i spolja. Taj dokument ne stiže tamo gde je upućen, u Glavni štab Hrvatske, već u ruke sekretara CK KP Hrvatske Andrije Hebranga, a on ga nikad nije prosledio na pravu adresu. Inače, ovog dokumenta nema u arhivi CK KPH, ni u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu.
Pavle Jakšić konstatuje u memoarima: „Andrija Hebrang kao najodgovorniji čovek u partizanskoj Hrvatskoj, koji je lično video (ako je video?!) strahote logora u Gradiški i Jasenovcu, nikada nije za mog načelnikovanja ni načelno postavljao Glavnom štabu Hrvatske pitanje mogućnosti likvidacije tih logora.“
U dubokoj senci prebacivanja odgovornosti za sudbinu Jasenovca, između krajiških, slavonskih partizana i Glavnog štaba za Hrvatsku, ostali su bosanski četnici. Oni, nažalost, nisu bili u žiži interesovanja istraživača. Otvarana je, doduše sporadično, i tema – pogotovo što ih je na tom prostoru bilo u popriličnom broju – zašto četnici, kao nacionalni pokret, ništa nisu preduzimali ne bi li spasli svoje sunarodnike iz logora. U rejonu kome su pripadali logori Gradiška i Jasenovac, dejstvovao je Srednjobosanski korpus.
Ova jedinica pokrivala je teritoriju od reke Bosne do Kozare na zapadu, na severu do Save, a na jugu do oblasti Zenice, gde se nalazio Zenički korpus. Tokom 1944. godine korpus je preimenovan u Prvi srednjobosanski, jer je formiran i Drugi srednjobosanski. Zajedno sa Bosansko-krajiškim korpusom, oni su pripadali Komandi Zapadne Bosne, na čelu sa pukovnikom Slavoljubom Vranješevićem.
U toku 1943. i 1944, Komanda Zapadne Bosne imala je između osam i deset hiljada ljudi pod oružjem. Ovim formacijama svakako bi trebalo dodati i četnički odred koji je delovao na prostoru Manjače pod komandom vojvode Uroša Drenovića.
U zborniku četničkih dokumenata i razmeni depeša Komande Zapadne Bosne sa Ravnogorskim štabom Draže Mihailovića, nema nijedne potvrde da su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini planirali bilo kakav napad na stratište Srba. Prema nekim svedočenjima, u vreme četničke ofanzive na Istočnu Bosnu, kada su zauzeli Zvornik, Rudo, Višegrad i Rogaticu, divizija „Petar Kočić“, iz sastava Bosansko-krajiškog korpusa, pod komandom Mitra Trivundžića, krenula je da oslobodi Jasenovac.
[adsenseyu4]
Kada su stigli na desetak kilometara od logora, stigla je naredba da se povuku. Za ovu tvrdnju, osim usmenog svedočenja Vasa Marića iz Donje Pecke (opština Mrkonjić), koji je učestvovao u pohodu, nema nikakvih dokaza.
SOVJETSKO-BRITANSKI ODNOSI
DR Smilja Avramov, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u penziji, u knjizi „Genocid u Jugoslaviji i međunarodno pravo“, pitanje oslobođenja Jasenovca videla je u kontekstu sovjetsko-britanskih odnosa:
„Jugoslavija je upala u međuigru sovjetske i britanske politike, u kojoj nije bilo mesta za ljudske probleme užih zajednica. I SSSR i Velika Britanija zahtevali su od svojih saveznika čvrstinu i borbenost po svaku cenu, usmerenu u ostvarenja dugoročnih globalnih ciljeva. U vrhu KPJ prevladala je utilitarna kalkulacija: borci vrede više od mase u logorima, pa otuda nije izveden ni jedan jedini napad na logore.“
(Novosti.rs)
