Patrik Majorka je do svoje devete godine živeo u Teksasu gde mu je otac služio u američkom ratnom vazduhoplovstvu. Posle službe, porodica se preselila u susednu Oklahomu gde su tada bile samo dve ili tri pravoslavne crkve. Tamo ima najviše baptista i novih protestanata.
– Ja sam odrastao kao anglikanac, a posle pohađanja neke otkačene protestantske škole postao sam agnostik – kaže Patrik.
Za rusku crkvu se zainteresovao kada je počeo da uči ruski jezik i rusku istoriju, kao i istoriju Rima. Na kraju se zaljubio u rusku kulturu.
[adsenseyu1]
– Ja sam kao agnostik osećao da samo pravoslavna crkva ima oslonac. Zapad je nastao padom zapadne rimske imperije.
Taj slučaj nije usamljen. Mnogi Amerikanci se obraćaju u pravoslavlje „tražeći nešto utemeljenije, starije, proverenije i dugovečnije“, kaže Robert Hegvud iz Misisipija.
https://youtu.be/kub85t5hWRU
On je odrastao u porodici južnih baptista, a zatim je već kao mladić postao metodista, a u 21. godini se priključio Harizmatičnom pokretu. Sa pravoslavljem se susreo 1995. godine dok je živeo u inostranstvu, na ostrvcetu Sajpan u severnom delu Tihog okeana.
– Kada sam se 1995. vratio kući na odmor u Misisipi, došao sam u dodir sa tamošnjom pravoslavnom crkvom čiji mi je sveštenik, na moje veliko iznenađenje, ispričao kako mu se otac u Drugom svetskom ratu borio na ostrvu Sajpan.
Robert je od tog sveštenika uzeo nekoliko knjiga posvećenih pravoslavlju, između ostalih i žitije prepodobnog Serafima Sarovskog.
– On je bio takav hrišćanin kakav ja samo mogu da se nadam da ću biti. To mora biti put i drugog puta nema.
Međutim, kada se Robert ponovo video sa sveštenikom i izrazio želju da pređe u pravoslavlje, ovaj ga je saslušao i sa osmehom odgovorio: „Ne, još ti nije vreme“.
Od tada je Robert pokušavao da se poveže sa bilo kojim azijskim episkopom na Sajpanu, ali uzalud. Na kraju je, preko sveštenika iz Tokija došao u dodir sa njegovim nadređenim episkopom, koji mu je putem elektronske pošte izložio osnove pravoslavlja.
– Ta obuka je trajala preko godinu dana i bila je teža od svake škole koju sam završio – rekao je Robert.
[adsenseyu1]
Robert na to gleda sa zahvalnošću, zato što smatra da je korisno to što nije odmah primljen u pravoslavlje.
– Tu nije dovoljno samo posećivati hram kao što rade baptisti. Tu se čovek ozbiljno mora pridržavati vere.
Isto mišljenje ima i Dejvid Petit iz Altadene, Kalifornija.
– Niko ne pristupa pravoslavnoj crkvi zato što bend „Jutarnji duh“ ima odličnog gitaristu.
Gotovo uvek postoji jedno pitanje koje može pomoći čoveku da shvati ko će ostati u crkvi, a ko neće.
– Želiš li ti da proveriš uklapa li se crkva u tvoje predstave ili se ti uklapaš u crkvu?
Po Dejvidovim rečima, ljudi koji se uklapaju u crkvu ostaju u crkvi, a svi ostali misle da je crkva previše uređena, strukturisana, nepokolebljiva i beskompromisna.
– Čak i kada se potpuno slažu sa svim postulatima crkve, oni ipak odlaze, jer crkva za njih nije dovoljno „zabavna“ – kaže Dejvid.
On je primio pravoslavlje 2007. godine kada je u zatvoru bio već deset godina, a osuđen je na 15 godina. Pre toga Dejvid nije ni u šta verovao. On i njegovi roditelji bili su ateisti i mrzeli su Ruse. Dejvidov deda je konstruisao raketne akceleratore za američku vladu.
– Prve tri generacije moje porodice su bili, a i dalje su, profesionalni i lični protivnici Kremlja na svim frontovima – priča on.
Međutim, u zatvoru je osetio da ima „rusko srce“.
– Otkrio sam da mi je omiljeni kompozitor Čajkovski, a ne Betoven, da mi je omiljeni pisac Solženjicin, a ne Hemingvej. Tolstoj, Dostojevski i Šolohov su pisali čistim srcem. Tada se nešto u meni okrenulo i ja se zapitah: „Koja je glavna crkva u Rusiji?“, priča on. U zatvoru je prvi put odgledao „Stradanja Hristova“ posle čega je počeo da se moli, a zatim mu se javila Presveta Bogorodica.
Čim je izašao na slobodu, Dejvid je odmah otišao u pravoslavni hram. Primetio je da u hram dolaze većinom Ruskinje i da su gotovo sve udate za Amerikance.
– Rusi i Amerikanci se dobro slažu u našoj crkvi. Retko kad smo „dosta bliski“ (a možda nismo nikada), ali se dobro slažemo – kaže on.
U Robertovoj parohiji su uglavnom novoobraćeni Amerikanci sa decom (u većini slučajeva je to prva generacija rođenih pravoslavaca). Dolaze zajedno sa sirijskim, libanskim, ukrajinskim, jermenskim i rumunskim porodicama. Ovde se pravoslavne parohije polako ali sigurno razvijaju.
– Mnoge američke neofite oduševljava ruski predsednik Vladimir Putin – kaže Robert.
– Oni pomalo zavide pravcu kojim se Rusija kreće u zaštiti hrišćanske civilizacije i hrišćanskih vrlina u javnom životu. Kod njih hiljade ljudi ide u litiji sa svetim krstom i ikonama, a mi moramo da trpimo novu, često drečavu i nepristojnu gej paradu.
Istina, pravoslavna vera se širi samo na konzervativnom američkom jugu i jugozapadu.
– Stari imigrantski gradovi na severoistoku i srednjem zapadu su dosta degradirali. Mnogi mladi odlaze i nikada se ne vrate. Tome verovatno doprinose liberalna politička shvatanja i odsustvo vere u tom regionu.
– Jedino znam da u regionu gde ja živim, i pored naših nedostataka, slabosti, i sadašnje malobrojnosti, mi ipak rastemo i sve nas je više, mada procentualno možda i ne izgleda tako.
(Nedeljnik)
