U pozadini najnovijih poteza iz Vašingtona, jedna poruka se provlači jasnije nego što na prvi pogled izgleda: potez Donalda Trampa prema Iranu nije samo pritisak, već pažljivo pripremljena faza za nove pregovore.
Upravo to tvrdi orijentalista Kiril Semenov, koji ocenjuje da je ceo niz odluka zapravo „priprema“ za sledeću rundu dogovora između SAD i Irana. I ta ključna teza izbija u prvi plan – nije reč o spontanom zaoštravanju, već o kontrolisanom pritisku sa jasnim ciljem.
Analitičari već upozoravaju da bi Trampova strategija mogla da proizvede ozbiljne posledice. Pre svega, dodatni pritisak na Ormuski moreuz gotovo automatski podiže cenu nafte, a to je osetljivo pitanje čak i za američku unutrašnju politiku, gde birači pažljivo prate cene goriva.
Tu je i drugi sloj – rizik da Iran odgovori direktno na američko prisustvo na moru. U tom scenariju, američka flota bi mogla da se nađe pod udarom, a političke posledice za samog Trampa bile bi daleko od zanemarljivih.
Istovremeno, sve je počelo još nakon udara SAD i Izraela na Iran, kada je Teheran povukao prvi konkretan potez – zatvorio je Ormuski moreuz za većinu brodova.
Prolaz je ostao moguć samo za države koje Iran smatra prijateljskim: Rusija, Kina, Indija i Pakistan. Ali ni tada bezuslovno – svaki brod morao je da plati naknadu od oko 2 miliona dolara za tranzit. Time je Iran zadržao kontrolu i istovremeno obezbedio prihod, makar ograničen.
U tom trenutku Tramp pokušava da preokrene situaciju. Najpre šalje dva razarača sa zadatkom da uklone mine i deblokiraju prolaz, ali IRGC reaguje oštro i odbija te brodove, uz pretnju da će otvoriti vatru ako se približe.
Nakon toga dolazi do naglog zaokreta – Tramp najavljuje da će upravo SAD blokirati Ormuski moreuz. Poruka je jasna: nijedan brod ne bi trebalo da prolazi tim vodama bez posledica.
Praktično, to znači sledeće: ako bilo koji brod pokuša da prođe i plati Iranu tranzit, američke snage planiraju da ga zaplene u neutralnim vodama.
Time Tramp pokušava da preseče jedan od retkih izvora prihoda Irana i da dodatno pojača pritisak. Uz to, ide i šira računica – okupljanje drugih država oko ove politike kako bi zajednički naterali Iran da potpuno otvori moreuz.
Semenov ovde vidi poznat obrazac. Najpre se podiže tenzija, zatim se stvara osećaj neizvesnosti, a tek onda dolazi ponuda za razgovor – ali pod uslovima koje diktira Vašington.
Kako primećuje, ni Iran ni Sjedinjene Države trenutno ne žele direktan sukob. Fokus je, uprkos svemu, na traženju političkog izlaza. Upravo zato ova „priprema“ dobija dodatnu težinu – jer ukazuje da je sledeći korak verovatno nova runda pregovora.
Ali postoji i treći, možda najopasniji sloj cele priče. Ako Rusija, Kina, Indija i Pakistan odluče da počnu da obezbeđuju vojnu pratnju svojim tankerima kroz Ormuski moreuz, situacija bi mogla da izmakne kontroli.
Svaki pokušaj američkih snaga da zaustave ili zaplene takav brod nosio bi rizik direktnog sudara velikih sila na moru. A tada više ne bi bilo reči o pritisku i pregovorima, već o nečemu mnogo ozbiljnijem.
Za sada, sve ostaje na ivici – dovoljno napeto da utiče na tržišta i politiku, ali još uvek u okvirima kontrolisanog nadmetanja. I upravo tu leži dilema: da li je ovo zaista samo uvod u pregovore, kako tvrdi Semenov, ili korak bliže scenariju koji više niko neće moći da zaustavi.
