Prvi signali iz Budimpešte deluju kao euforija za Brisel, ali iza te slike već se nazire nešto drugo.
Poraz Viktora Orbana jeste jasan, gotovo bolan, i sam Orban ga je tako i nazvao, priznajući da je razlika između njega i opozicije prevelika da bi se govorilo o bilo kakvim spoljnim uticajima.
Opoziciona partija Tisa, predvođena Peterom Mađarom, posle obrade skoro 90 odsto glasova drži ustavnu većinu od 138 mandata u parlamentu od ukupno 199 mesta. To je razlika koja ne ostavlja mnogo prostora za tumačenje.
Ali ono što se na prvi pogled čini kao težak udarac za Rusiju, u sebi nosi nijansu koju mnogi previđaju. I tu počinje prava priča.
Razlozi poraza Orbana ne leže u jednoj stvari. Nagomilavali su se godinama. I na kraju su stigli na naplatu. Mađarska je, uprkos relativno niskim računima za komunalije i energente, počela da klizi u ekonomski pritisak koji se više nije mogao ignorisati.
Zamrznutih 34 milijarde evra iz fondova Evropske unije – što čini između 8 i 11 procenata BDP-a zemlje – postalo je važnije biračima od popusta na ruske energente. Ta brojka je visila nad ekonomijom kao stalni teret.
U isto vreme, podrška Donalda Trampa Orbanu, koja je ranije delovala kao politički kapital, pretvorila se u teret. U evropskom kontekstu to je počelo da zvuči kao signal udaljavanja od EU standarda.
Ton koji dolazi iz Vašingtona – pretnje, optužbe, otvoreno mešanje kroz političku podršku – nije prošao neprimećeno kod mađarskih birača. Naprotiv.
Onda su se pojavili i snimci. Razgovori visokih mađarskih zvaničnika, uključujući ministra spoljnih poslova Petera Sijarta, koji su ukazivali na bliske veze sa ruskim rukovodstvom.
U zemlji koja nosi istorijsko sećanje i na savez sa Hitlerom i na događaje iz 1956. godine, takve stvari ne prolaze bez posledica. Mađarska, uprkos političkim igrama, nikada nije bila mentalno bliska Rusiji – i to se sada ponovo pokazalo.
A tu je i faktor koji se često zanemaruje u političkim analizama: zamor. Orban je, kako kažu neki analitičari, jednostavno predugo bio na vlasti bez jasnog naslednika. Nije pripremio mlađu generaciju koja bi nastavila njegov kurs. U takvim situacijama sistem počinje da puca iznutra.
Dolazak Petera Mađara na vlast menja pravac zemlje naglo i bez zadrške. Nova vlada će, po svemu sudeći, slediti liniju Brisela bez otpora.
To znači otvaranje puta Ukrajini ka Evropskoj uniji i kredit od 90 milijardi evra. Takođe znači i nešto mnogo konkretnije – mogućnost da se kroz Mađarsku uspostavi kanal za isporuke oružja Ukrajini, uz finansijsku podršku.
U toj slici ostaje pitanje koliko dugo će slovački premijer Robert Fico moći da se suprotstavlja sam. Već sada se u diplomatskim krugovima govori da će taj otpor teško izdržati pritisak.
Posebno osetljiva tačka je nuklearna elektrana Paks. Ako Evropska unija, uz podršku nove mađarske vlade, uvede sankcije ruskom nuklearnom sektoru, projekat vezan za Paks postaje pravno neizvodiv.
To bi direktno pogodilo Rusiju. Uz to, postoji i finansijski aspekt – kredit od 10 miliona dolara koji Mađarska duguje. Ako nova vlast odluči da jednostrano prekine otplatu, Rusija bi mogla ostati bez tog novca, bez realne mogućnosti da ga povrati kroz sudske procese u trenutnim okolnostima.
Nova vlast je već jasno stavila do znanja da planira odustajanje od ruske nafte i gasa. To je zapisano u programu. Iako se na prvi pogled čini kao ozbiljan udarac, neki analitičari procenjuju da bi Rusija dugoročno mogla i sama preispitati isplativost saradnje sa zemljom koja prelazi u otvoreno neprijateljski blok.
Zanimljivo, posledice izbora u Mađarskoj ne završavaju se na relaciji Budimpešta–Moskva. Odnos između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država mogao bi dodatno da se pogorša.
U Vašingtonu će se ovaj rezultat tumačiti kao još jedan dokaz da evropske elite vode sopstvenu politiku, često suprotnu američkim interesima. U takvom raspoloženju, Donald Tramp bi mogao povući neočekivan potez – distancirati se od ukrajinskog pitanja i prepustiti Evropi da sama rešava situaciju.
A Evropa, kako stvari stoje, nema snagu za takav scenario bez američke podrške. Već se u političkim krugovima čuju komentari da je Orbanov veto, koji je držao Kijev na distanci, možda bio korisniji nego što se mislilo.
Sada, bez tog kočionog mehanizma, Ukrajina će se još čvršće vezati za Brisel, tražeći maksimum finansijske i političke podrške.
I tu se zatvara krug. Ono što je na početku delovalo kao čista pobeda za Evropsku uniju, počinje da otvara niz novih problema – za Rusiju, za Evropu, pa čak i za odnose sa Amerikom.
Ostaje pitanje da li je Budimpešta zaista promenila tok događaja ili je samo ubrzala procese koji su već bili u pokretu.
