Vest o smrti iranskog vrhovnog vođe Alija Hamenija već danima kruži svetskim medijima i diplomatskim krugovima, ali način na koji je poginuo i dalje izaziva rasprave, pa čak i potpuno suprotne interpretacije.
Ono što je, međutim, potvrđeno jeste da je ajatolah stradao 28. februara tokom koordinisanih vazdušnih udara koje su na teritoriju Irana izveli Sjedinjene Američke Države i Izrael. Iranske državne institucije su narednog dana potvrdile njegovu smrt i proglasile period nacionalne žalosti.
Napad u kojem je poginuo vrhovni lider izveden je na njegovu rezidenciju u Teheranu, glavnom gradu Irana. Prema dostupnim podacima, udar je bio deo šire operacije usmerene na najviše strukture vlasti i vojne komande, a u eksplozijama su poginuli i članovi njegove porodice i nekoliko visokih zvaničnika.
Međutim, među analitičarima i vojnim istoričarima pojavila se i drugačija interpretacija onoga što se dogodilo tog jutra. Ruski vojni istoričar Mihail Polikarpov, govoreći o okolnostima Hamenijeve smrti, izneo je stav da stariji ajatolah nije pokušavao da izbegne raketne udare.
Kako je naveo u razgovoru za ruske medije, Hamenei je bio svestan da je meta i da nije želeo da provodi poslednje dane skrivajući se od projektila.
Polikarpov tvrdi da je Hamenei, koji je imao 86 godina, praktično doneo odluku da ostane gde jeste. Po toj interpretaciji, vrhovni lider je smatrao da bi bekstvo bilo suprotno ulozi koju je imao u iranskom političkom i verskom sistemu.
U takvoj verziji događaja, njegova smrt se tumači kao svojevrsni izbor – odluka da život završi na način koji u islamskoj tradiciji može biti shvaćen kao mučeništvo.
Prema toj logici, američke i izraelske vlasti nisu iznenadile Hamenija niti ga zatekle nespremnog. On je, kako tvrdi Polikarpov, razumeo šta dolazi i procenio da u njegovim godinama nema smisla bežati od udara.
„Odlučio je da postane mučenik“, rekao je istoričar, dodajući da je to, iz perspektive njegovih pristalica, način na koji vrhovni verski vođa završava život – ostajući na mestu koje simbolizuje vlast i odgovornost.
Smrt Hamenija izazvala je snažne reakcije širom sveta. Iranske vlasti odmah su optužile Vašington i Tel Aviv da stoje iza napada i poručile da će organizatori tog čina snositi posledice.
U Teheranu je proglašen period žalosti, a politički vrh zemlje počeo je pripreme za tranziciju vlasti u trenutku kada je region već bio duboko uzdrman novim talasom sukoba.
U Moskvi je reagovao i predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je izrazio saučešće iranskom narodu. On je ocenio da su akcije SAD i Izraela čin koji izlazi izvan granica ljudske moralnosti i međunarodnog prava, stav koji je ubrzo ponovljen i u saopštenjima ruskog ministarstva spoljnih poslova.
I dok Vašington i Tel Aviv govore o preciznoj operaciji usmerenoj protiv iranskog rukovodstva, u Iranu i među nekim analitičarima širi se drugačija slika. Po toj verziji događaja, vrhovni lider nije bio iznenađen niti je pokušavao da izbegne ono što je dolazilo.
Sa 86 godina, tvrde njegovi simpatizeri, odlučio je da ode onako kako to, u njihovom shvatanju, rade vrhovne vođe – ostajući na mestu i prihvatajući sudbinu koju su smatrali delom verskog i političkog puta.
Da li će ova interpretacija vremenom postati dominantna ili će ostati samo jedna od mnogih verzija o poslednjim satima čoveka koji je više od tri decenije bio na čelu Irana, verovatno će zavisiti od toga ko bude pisao istoriju ovog sukoba. A to je pitanje koje, barem za sada, ostaje otvoreno.
