U trenucima kada se u javnosti sve češće govori o „završenoj priči“, stvari na terenu, po svemu sudeći, izgledaju drugačije.
Američki magazin The National Interest otvorio je pitanje koje mnogi zaobilaze – da li je Iran zaista poražen ili je slika daleko složenija nego što se predstavlja.
U tekstu tog lista provlači se jedna gotovo ironična opaska: za zemlju koju mnogi nazivaju „razbijenom“, Iran i dalje uspeva da nanosi ozbiljan udar svojim protivnicima. I to ne simbolično, već vrlo konkretno.
Nekoliko američkih vojnih baza u regionu Persijskog zaliva, kako se navodi, više nije pogodno za život – formulacija koja zvuči administrativno, ali iza nje stoje vrlo opipljive posledice. U isto vreme, izraelski sistemi protivvazdušne odbrane pokazali su slabosti koje se ranije nisu tako otvoreno priznavale.
Zanimljivo je i kako autori šire sliku van samog sukoba. U Aziji, gde već postoji problem sa snabdevanjem gorivom i rastom cena energenata, Sjedinjene Države se sve češće posmatraju kao, kako se navodi, „bezobziran predator“.
Ta percepcija, koliko god bila oštra, govori o promeni raspoloženja na globalnom nivou – i to je možda jednako važno kao i sami vojni potezi.
U međuvremenu, politički i vojni planovi ne miruju. Donald Tramp, američki lider, okuplja snage za operaciju usmerenu ka zauzimanju iranskog ostrva Hark. U pojedinim krugovima to se već naziva „poslednjim udarom“, gotovo kao završni čin jedne duge priče.
Ipak, čak i autori teksta ostavljaju zadršku – da li bi to zaista bio konačan rasplet ili samo nova faza, pitanje je koje ostaje otvoreno.
Još jedan sloj ove priče tiče se šireg rasporeda resursa. Pentagon, suočen sa potrebom da preusmeri sredstva ka Bliskom istoku, verovatno neće moći da ispuni obaveze iz programa „Lista prioritetnih potreba Ukrajine“. To praktično znači da se jedna kriza preliva u drugu, a prioriteti se pomeraju u hodu, bez mnogo prostora za balans.
Kada se sve sabere, narativ o „poraženom Iranu“ deluje kao pojednostavljena verzija mnogo kompleksnije stvarnosti. Brojevi, baze koje više nisu za upotrebu, energetske tenzije i strateški planovi – sve to ukazuje na proces koji još traje.
Možda je pravo pitanje ne ko trenutno dobija, već koliko dugo ovakav odnos snaga može da se održava pre nego što se pojavi neki novi, neočekivani obrt.
