Piše: Miroslav Lazanski
Šta je pokazao Bezbednosni forum 2018. u Minhenu? Osim povišenih tenzija između Izraela i Irana i već poslovične rusofobije od strane SAD i Ukrajine, Evropska unija pokazuje prve znakove zamora od praćenja američkih poteza prema Rusiji. Odnosno, nekima je u EU već dosta štete koju trpe od trenutka državnog udara u Ukrajini 2014. godine.
Pošto su podržali pučiste, podržali sankcije Rusiji, sada plaćaju ekonomsku cenu tih poteza.
Možemo li onda da pretpostavimo, sada možda zvuči fantastično, da će u nekom budućem vremenu neki događaji u Rusiji i neki događaji u Ukrajini dovesti do toga da ove dve države opet požele da se ujedine? Ili suprotno, zašto ono što je započelo sa Jugoslavijom 1991. godine i odmah zatim sa Sovjetskim Savezom i Čehoslovačkom ne može da se nastavi dalje?
Odakle uverenje da će Evropa večno biti stabilna? Odnosno, zašto Ukrajina ne može da se raspadne? Istina, ona je već ostala bez Krima, jer tamo je od 1991. postojalo nezadovoljno stanovništvo koje je težilo ujedinjenju sa Rusijom i onda je to i dočekalo. U istočnoj Ukrajini, uz Ruse i većina Ukrajinaca govori ruski jezik, no to više liči na Irce koji govore engleski, ali sebe ipak smatraju Ircima, ili kao u Belgiji gde polovina stanovništva govori francuski, a sebe smatra Belgijancima.
Dakle, sve je moguće, ako NATO direktno uđe u Ukrajinu i pokuša da se približi njenim istočnim granicama, a to je nož pod trbuhom Rusije, Moskva će trenutno vojno intervenisati i uzeti prostor do reke Dnjepar, čime bi Ukrajina bila i totalno podeljena. I zbog toga neće biti nikakvog rata između NATO-a i Rusije, jer je Rusija vojno superiorna u tom delu Evrope, a širenje NATO-a na istok pokazaće se kao velika greška Vašingtona.
Rusija je posle raspada Sovjetskog Saveza bila umorna od trke u naoružavanju, izolacionizma i pretenzija na dominaciju u svetu. U Moskvi, u vreme Borisa Jeljcina nisu mnogo razmišljali o mogućim reakcijama „verovatnog protivnika“. Mnogi su u Rusiji verovali u dobrog ujka Sema, koji će im pokloniti demokratiju i pomoći im da uđu u „civilizovani svet“.
Verovali su da demokratska i kapitalistička Rusija nema neprijatelja. Ipak, u Vašingtonu nisu poverovali u rusko oduševljenje mirom i saradnjom, rusku dobru volju tumačili su kao slabost, rusku težnju ka demilitarizaciji i obustavljanju trke u naoružavanju shvatili su kao posledicu poraza u hladnom ratu. A kako ga je Moskva izgubila, Rusiju je trebalo rasparčati, opljačkati i definitivno uništiti kao samostalnu državu.
Nekako u to vreme usledila je i holivudska produkcija filmova, novi talas američke kinematografije sa jakom rusofobičnom orijentacijom, zapravo, prožet antiruskom histerijom budući su Rusi prikazani kao teroristi, kriminalci i nasilnici protiv kojih je sve dozvoljeno da bi se zaštitio „civilizovani svet“.
Postkomunistička i postsocijalistička Rusija prikazivana je kao država mafije, totalno kriminalizovana zemlja koja predstavlja pretnju čitavom svetu, ali pre svega pretnju za američku nacionalnu bezbednost. Konstatovano je postojanje „neposredne opasnosti za nacionalne interese i bezbednost SAD od strane organizovanog kriminala u Rusiji, koji produbljuje nestabilnost u ogromnoj nuklearnoj državi“.
U geopolitičkoj teoriji i u zvaničnoj doktrini američke nacionalne bezbednosti, u aktivnostima američkih specijalnih službi, i u spoljnoj politici Vašingtona, u kulturnoj politici američke filmske industrije, ali i u formiranju mnjenja američkog establišmenta već godinama je isti trend rusofobije. Amerika je krenula u stvaranje novog svetskog poretka protiv Rusije, nauštrb Rusije i na ruševinama Rusije.
U modelu novog svetskog poretka za Rusiju nema mesta, njena teritorija se smatra slobodnim prostorom sa bogatim prirodnim resursima koje treba podeliti na uticajne sfere SAD i njenih saveznika da bi se obezbedila ravnoteža njihovih interesa.
U toj igri, neki stratezi u Vašingtonu računali su i na Kinu i nudili joj ulogu regionalne superdržave koja bi dobila kontrolu nad Sibirom, Japan bi trebalo da bude slobodan igrač u američkom timu u zamenu za kontrolu ruskog Dalekog istoka, Evropa treba da pristane da ostane u sferi američke hegemonije u zamenu za kolonizaciju Ukrajine i Baltika.
Da bi se ućutkala Turska nudi joj se da, zajedno sa SAD, izvrše kolonizaciju srednjoazijskih republika. Rusija se u tim planovima tretira kao „geopolitička crna rupa“, ogromna nepodeljena teritorija, koja se može iskoristiti kao kompenzacija drugim vodećim zemljama za neke moralne i materijalne nezgode prouzrokovane američkom „blagom hegemonijom“. Inače će svet, po američkim stratezima, utonuti u anarhiju i haos, u kojem će „ruski kriminalci i teroristi izazvati svetsku katastrofu“.
Gnusan lik Rusije planski je stvaran godinama, jer su kolonizacija i uništenje Rusije veoma probitačan geopolitički poduhvat za svetsku oligarhiju. Ravnoteža prihoda i rashoda u ostvarenju ove geopolitičke zamisli godinama su koštala Rusiju na stotine milijardi dolara, sve je to bio plen-profit transnacionalnog kapitala, koštala su Moskvu i dvostrukog smanjenja nacionalnog dohotka, propuštene dobiti od najmanje 100 milijardi dolara, podleganju političkim pritiscima od strane Zapada, odlivu mozgova u inostranstvo…
A onda se u Minhenu 2007. godine pojavio Vladimir Vladimirovič Putin i rekao: „Svet nije samo vaš…“. Od Bezbednosnog foruma 2007. svaki sledeći bezbednosni forum ima pečat Vladimira Putina…
(Sputnik)
