Olaf Šolc baš ume da se upušta u srpsko pitanje. Po principu kao da je pao s Marsa. Prvo je u Moskvi Vladimir Putin morao da ga ispravlja da je i pre Ukrajinska kriza bilo rata u Evropi posle Drugog svetskog i da ga podseti na – SR Jugoslaviju, odnosno Srbe. I da je Nemačka učestvovala u bombardovanju i ubijanju.
A sad je opet legalnu borbu Srba u Bosni i Hercegovini za poštivanje Ustava i Dejtonskog sporazuma sanjivi Šolc označio kao – secesiju, tj. secesionističku politiku.
Naravno, tu nema slučajnosti. Antisrpska politika je zvanična nemačka politika. Tu nikakve taktike nema. Jer izaslanik nemačkog Bundestaga za BiH je Adis Ahmetović – Nemac imena i prezimena koje neupitno sugeriše njegovo etničko poreklo. Mladac je iz Šolcovog SPD. Socijaldemokrata. Što, naravno, ne bi bilo samo po sebi problematično da mladac nije javno i na sav glas pokazao da zastupa radikalne bošnjačke stavove kad je rešavanje bosanskih konflikta u pitanju.
Naše vesti bez cenzure samo na mreži VKontakte – OVDE
Kad Adis nastupa Bakir Izetbegović može da računa na sigurne poene na međunarodnoj sceni. A i Srbi i Hrvati Adisa doživljavaju kao „bošnjačku bebu“.
Dakle, od Olafa Šolca se uvek i svuda može očekivati da neće uvažiti ništa od srpskih interesa u Bosni, a bogami, ni u bilo kojoj drugoj situaciji kad je tzv. Zapadni Balkan u pitanju.
Problem je što je dobri Olaf kancelar SR Nemačke, što nosi određene posledice. Ne zna se ko je od devedesetih od nemačkih kancelara imao bilo kakvo rezumevanje za srpsko pitanje, pa se kod Olafa antisrbizam pojaljuje kao endemska bolest.
I tako je neupitno jasno da nikakve reči ne mogu uticati na njega, pa ni one srpskog člana Predsedništva BiH Milorad Dodik koji je nemačkom kancelaru objašnjavao „da ne vodi secesionističku politiku“ i da „ne postoji nijedan akt kojim bi se to moglo dokazati.“
Pratite naše odabrane najbolje vesti bez cenzure na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Naravno, da Šolca akti ne interesuju.
I da živimo u normalnom svetu u kome se drži pre svega do kredibiliteta državne politike a i do međunarodnog prava, bilo bi „neverovatno da jedan tako važan državnik kao što je nemački kancelar Olaf Šolc paušalno daje ocene koje su rezultat muslimanske propagande iz Sarajeva.“
„Mi se borimo za Ustav. Oni pokušavaju da to proglase secesijom“, izjavio je Dodik. „Kancelar Šolc je govorio i o vladavini prava za koju izgleda smatra da je privilegija samo moćnih država, jer kako onda objasniti činjenicu da ta ista Nemačka podržava Kristijana Šmita koji je mimo svih pravnih pretpostavki došao u BiH i rekao ‘ja sam visoki predstavnik’“, naveo je srpski član Predsedništva BiH.
To što naši političari ponekad nazovu nemačke političare iz vlasti „prijateljima Srbije“ prostom narodu služi za laka zezanja u kafani.
O Nemacima se ima šta lepo reći, naravno, ali u poslednjih vek i po nazivati ih političkim „srpskim prijateljima“ prosto je neumesno. Posebno je neumesno ako se pri tom ne govori o retkim visokomoralnim pojedincima kao što su u današnje vreme Vili Vimer ili Peter Handke i još pokoji.
Šta je „nemačko prijateljstvo“ najbolje se videlo prilikom nedavne posete Berlinu srpskog predsednika Aleksandra Vučića.
Posle gomila lepih i prigodnih reči koje političari bace pred izveštače koji „putuju s predsednikom“ i ne vole da misle ni o čemu, već drugi dan, kad se pogledalo po to mutnom materijalu, postalo je jasno da se „naša zemlja uslovljava – ulazak u Evropsku uniju u zamenu za sporazum sa Prištinom kojim se faktički priznaje Kosovo, ‘disciplinovanje’ Republike Srpske i odricanje od Rusije“.
Šta tu još fali? Da nam Nemci podele cijankalijum tabletice pa kad postanemo „dobri“ po nemačkim potrebama, svako da proguta svoju.
Ipak, to su stavovi onog koga zvanične vlasti u Beogradu decenijama nazivaju „naš strateški partner“.
U kakvoj strategiji nam je Šolc „partner“? U samoubilačkoj!
Najgore od svega je objašnjenje da je Vladimir Putin podsećajući SAD, Zapad pa i Nemačku kako je na Kosovu prekršeno sve što se podvodilo pod međunarodno pravo, ugrozio naš položaj.
Šta se to promenilo u stavu SAD, Zapada, Nemačke? Ništa. Samo su postali još histeričniji – zbog toga što je njihov odnos prema međunarodnom pravu osvetljen do kraja.
I jasno se vidi šta je to. Međunarodni banditizam!
Pravo da oni bezuslovno određuju šta je „dobro“ a šta „zlo“, pravo da otimaju protivno ne samo pravu nego i vrhovnim načelima kapitalističkog Zapada – imovinu, i državnu i privatnu, pravo da neki blesavi politički birokrati šire antirusku histeriju (to je samo mustra u kojoj se mogu menjati podložnici), da se sa univerziteta izbaci najveći pisac u istoriji i to u istom kodu – kao i ruske mačke, ruski fudbaleri, Rusi koji vole dobar mediteranski espreso…
Uvek se pitam šta bi Gete na to rekao?
Da li bi to doživeo kao potpuno otelotvorenje njegovog Fausta ili bi bezuslovno „osudio“ napad Rusa na Azov-naciste i sačekao da Volodimir Zelenski objavi javnu pohvalu koja bi ga svrstala u „dobre Nemce“ i sačekao poziv da se priključi „srećnicima“ kad se na nekom trgu bude rušio neki lepi spomenik Puškinu.
I? Pa, ideja je da im se da neupitna saglasnost, sa svih strana, pa i iz Srbije i od svih Srba, da oni i dalje – gaze međunarodno pravo, suverenitet država i slobodu naroda.
Demokratska, tj. socijaldemokratska Nemačka, daće nam priliku da sebi pucamo u slepoočnicu, a oni će to smatrati našim doprinosom stablizaciji evropskih prilika.
U istoriji je bilo svakakvih prilika i pojava, ali ovakvo banalizovanje odnosa nadilazi Adolfa Hitlera – on je, setićete se, nudio da nemačke trupe ne okupiraju južnoslovensku državu ako se ona pridruži frontu u kojem je i tada, kao danas, bila gotovo čitava „demokratska“ Evropa.
Hitler jeste, kao i Šolc, radio na uključivanju Srba u „evropsku porodicu naroda“ po nemačkim pravilima, ali nije uspeo da utiče na nosioce vlasti u Srbiji da pucaju na Rusiju, i to boljševičku Rusiju.
I general Nedić i Dimitrije LJotić su bili antiboljševici, ali to nije bio dovoljan razlog da – postavljajući nasuprot narodnog poverenja u Ruse – šalju Srbe protiv Rusa. Šolc ne bi imao taj problem. To se zove demokratski progres.
Evropski progres.
Igrajući na kartu volje srpskih političara (i vlasti i opozicije) da su na „evropskom putu“, Šolc je ponudio – podršku na „putu“, ako oni priznaju Kosovo!?
Ako se osvrnete preko sivih polja naše demokratske i evropske tranzicije videćete stalno isto. Samo je ovo još sumornije i histerično, brate.
Šta reći na to? Da li on njih smatra toliko blesavim da pristanu na tako sumanuto rešenje ili i ne razmišlja – nego samo dela?
On prosto ne veruje da oni imaju pravo da odlučuju.
Nemcima, kao i drugim evropskim silama, je to često izgledalo normalno u istoriji, ali tako se nastupalo kad ti se moć povećala.
Ne znam da li u Šolcovoj Nemačkoj ijedan građanin u ovom času misli da se moć Nemaca uvećava.
Postoje, naravno, mnogi kojima pada na pamet, posebno kad se podnapiju piva petkom uveče, da bi trebalo tako surovo mlatnuti Ujka Sama da on počne da razmišlja da nemački narod pusti da suvereno nastupa. Ali, retki su oni koji to smeju spomenuti i u najbenignijim formama.
Čak ne postoje uslove ni da se tako oglasi neka dvorska luda.
Ideja da se „discipliniju“ Republika Srpska, po Šolcu je centralizacija po muslimansko-bošnjačkoj meri. Tome bi se mogli obradovati samo Šolcovi ili Bajdenovi Srbi, ali njihov broj je u nivou statističke greške. Dakle, i ovo je ponuda da se još jednom sebi puca u slepoočnicu. Ali to „našeg prijatelja“ Šolca ne brine. Naprotiv, on insistira!
Dakle, nema tu nikavih pregovora. To su ucene. Reći da su političke – ublažavanje je brutalnosti.
I sad, hajde da stavimo pred sebe dve ponude:
prva, Olaf Šolc
a druga, Vladimir Putin. Ukratko, naravno.
Šolc: priznanje Kosova, likvidacija Republike Srpske i nesloboda izbora šta da se radi u prelomnom vremenu, udranje pečata genocidnog naroda na čelo i ponuda da se nekad (verovatnije nikad) ukrcate na brod Evropske unije koji sve više liči na Titanik…
Putin: odbrana od namera udaranja pečata genocida, podržavanje Rezolucije 1244 SB UN ,međunarodnog akta koji Kosovo situira kao deo Srbije sa visokom autonomijom, dakle – teritorijalni integrtitet, zaštita položaja Republike Srpske u BiH po Dejtonskom sporazumu, pristup energentima po specijalnim uslovima zemalja koji nisu „neprijatelji Rusije“ a što je šest sedmina stanovništva u svetu, pravo odabira sistema i puta u prelomnim vremenima…
I? Samo slepac bi se zamislio šta je za Srbe i Srbiju bolje. Jer, svako u Beogradu ko vlada državom Srbijom mora imati na umu Srbe koji su raspadom Jugoslavije ostali u drugim državama. To nadilazi banalnost dnevnog interesa i plitkoumne politike.
Ovde valja dodati još jednu činjenicu o Nemcima i Nemačkoj. Onu o tome kakva je sila silna Nemačka.
Ovu Nemačku je beslovesno porediti i sa Bizmarkovom Nemačkom, i sa nemačkim carstvom pred Prvi svetski rat, i sa Trećim rajhom u kome se pozdravljalo sa „Hajl Hitler“…
Nemačka koju vodi Olaf Šolc (koji je apsolutno neuporediv i sa čuvenim SPD-liderima Vilijem Brantom ili Helmutom Šmitom) još uvek je najokupiranija zemlja u Evropi.
Ne znači, rekoh, da neće doći dan kad će Nemci gledati u leđa američkim trupama koje odlaze iz njihove zemlje, ali sad je u Nemačkoj 119 američkih vojnih baza, a neke od njih kao Bavarija i Ramštajn su od izuzetnog globlanog geostrateškog značaja. U velikoj američkoj ligi okupiranih naroda (750 vojnih baza po svetu) Nemci su neprikosnoveni „šampioni“.
Dakle, to što su Amerikanci nemačku kancelarku Angelu Merkel – koja se prema Šolcu pojavljuje kao politička gromada – prisluškivali (nisu to ni prikrivali) 24 sata – ostaje do daljneg.Koji je to veliki lider u istoriji, tako grubo kontrolisan od „starijeg brata“, mogao da donosi samostalne i kvalifikovane odluke? Niko i nikad.
A kome Šolc uopšte može da liči na velikog lidera?
Posebno u vremenu kada njegova ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer preporučuje Nemcima „da za svaki slučaj pripreme zalihe hrane i lekova kod kuće. Ako struja nestane na duže vreme ili svakodnevni život na neki drugi način bude ograničen, bilo bi mudro imati hitne zalihe hrane kod kuće“, izjavila je Fezerova za Handelsblat.
Državne mere civilne odbrane treba da obuhvate ne samo „tehnička pitanja“, već i „zalihe hrane, lekova i medicinskog materijala“, naglasila je ministarka.
Je li to nekome zaista liči na zemlju u kojoj će građani s odobravanjem podržavati širenje Evropske unije? I koji će brinuti za suverenitet paradržavne tvorevine koja se po medijima provlači pod imenom „Kosovo“?
Ako stvari nastave da idu ovim tokom davaće se čitav Zapadni Balkan za rezervoar evrodizela i pola kila mleka u prahu.
Slobodan Reljić (sveosrpskoj.com)
