Hadži Slobodan Stojičević je specijalista za spoljnu trgovinu, menadžer konsultant za pitanja ekonomske saradnje Srbije i Rusije, prevodilac, novinar, publicista, autor knjige Vodič za izvoz u Rusiju i Evroazijski carinski savez.
Od 2013. do 2015. bio je autor emisije „Ruski sat“ na internet radiju „Snaga naroda“, a nedavno je objavio knjigu Mrežni rat protiv Srba, koju je na ruski preveo ugledni Izborski klub. To je bio povod za ovaj razgovor.
Pre bilo čega, moramo da damo definiciju mrežnog i mrežnocentričnog rata. O čemu je reč?
— Ovo je vrlo velika tema o kojoj se piše već decenijama. Ali u najkraćim crtama: mrežnocentrični rat je nova vojna doktrina, nastala 90-ih godina prošlog veka, koja se odnosi na razvoj novih komunikacionih tehnika i primenu tih tehnoloških novina u vojnoj doktrini. Usled ovog razvoja i umrežavanja raznih emitera i korisnika informacija prelazi se od hijerarhijskog (tzv. platformo-centričnog) na mrežno povezivanje. Konkretno samo jedan od primera su nove uniforme i novi šlemovi za vojnike koji su nalik šlemovima pilota borbenih aviona i na viziru imaju displej sa pregledom stanja na bojnom polju i informacijama direktno sa satelita, iz štaba, sa radara… u isto vreme uniforma svakog vojnika šalje u štab njegovu geolokaciju, puls, zdravstvene parametre… Uprošćeno: informacija više ne „putuje“ po hijerarhiji nagore prema štabu i nadole prema jedinici i vojniku već se prelazi na „umreženost“ ili „svekanalnost“.
[adsenseyu1]
Mrežni rat je primena istih ovih vojnih principa na civilnu, građansku sferu. Nova doktrina koju je krajem 90-ih predložila glavna američka „fabrika ideja“ (think tank) RAND korporacija je da se nevladine organizacije i „civilni sektor“ posmatraju ne kao obične društvene organizacije u nekoj državi već kao borbene jedinice u napadanom društvu. Njihovo povezivanje više nije hijerarhijsko već (horizontalno) mrežno i delovanje više nije jednostrano samo u delokrugu koji je proklamovan već umreženo, koordinisano i kompleksno jer deluju kao „složen adaptivni sistem“, to jest kao vojna formacija u kojoj svaki činilac ima svoju namenu i funkciju u postizanju krajnjeg cilja.
To bi bilo u najkraćim crtama, s tim što ja u knjizi objašnjavam i ciljeve i ideologiju, načine finansiranja, puteve novca, sistem komandovanja, organizacione modele… i sve to na primeru ekonomije, medija i Crkve u Srbiji.
Koje su osnovne četiri oblasti u kojima se vode mrežni i mrežnocentrični ratovi?
— Osnovne oblasti delovanja su: fizička, informaciona, socijalno-kulturna i kognitivna. U preseku ovih oblasti se realizuju operacije bazirane na efektima (OBE) što je potpuno novi način delovanja. Osnovna ideja ovih operacija su kompleksnost i umreženost, to jest da se smisao neke aktivnosti ili postupka može shvatiti samo u kontekstu postizanja određenog društvenog efekta a ne sama po sebi. Na primer neka OBE može „početi“ kao događaj u realnom svetu (fizičkoj oblasti), zatim nju preuzimaju i koriste mediji koji od nje stvaraju predložak za neku ciljanu medijsku kampanju (informaciona oblast). Ova kampanja proizvodi efekat i određene posledice u socijalno-kulturnoj oblasti da bi se na kraju glavni ciljani efekat postigao u sasvim drugoj oblasti – kognitivnoj – u glavama ljudi, u svesti pojedinaca i kolektivnom nesvesnom većine građana.
Očito je da je u svetu stvorena neoliberalna mreža na svetskom nivou, iz čijeg se jezgra vode mrežni ratovi. Kako sve to funkcioniše na globalnom nivou?
— Mreža ne funkcioniše direktno i platformocentrično, već na ovim principima OBE u raznim oblastima koje sam napred opisao. Zato nama ljudima današnjice i nije očigledno ovo delovanje. Ako je ranije neka strana obaveštajna služba, na primer CIA, pronalazila u stranoj državi nekog agenta i vrbovala ga za određene svoje potrebe (da daje neke poverljive informacije ili da vrši neki uticaj u društvu ili na vlasti, tzv. „agent uticaja“) u zamenu za nešto (novac, privilegije, uticaj, društveno priznanje…), danas je, kako sami Amerikanci priznaju u svojim izveštajima, „sve manje terenskog obaveštajnog rada“.
Cele društvene grupe se preko mrežnog organizovanja, finansiranja, ideološkog manipulisanja… instrumentalizuju u funkciji razaranja kohezije ciljanog društva, uticaja na organe vlasti i političku klimu. Na primer: pre nekoliko godina američka vlada je donela odluku da će zastupati prava LGBT osoba u celom svetu i u svim državama. Ovo je na prvi pogled samo jedna odluka jedne države. Da kažemo u fizičkoj oblasti, u realnom svetu. Ova odluka je bila signal (u staroj vojnoj doktrini bi se reklo „naredba“ a u mrežnoj bi se nazvalo „namera komandira“ ili „zamisao komandira“) svim „dobrotvornim fondovima“ (tipa Soroševog fonda „Otvoreno društvo“ i hiljadama drugih) da krenu sa konkursima za davanje grantova nevladinim organizacijama koje se bore za prava LGBT što je direktni prekogranični finansijski uticaj na „nevladin sektor“ raznih država (socijalno-kulturna oblast).
Ovi grantovi su organizovali, ojačali i „osnažili“ (kako vole da kažu), određene društvene grupe koje su sada ne „marginalne društvene grupe“ (ispod dva odsto) već „agenti uticaja“. I to „agenti uticaja“ onih koji ih plaćaju a to su međunarodni mrežni operateri. Ove finansijski jake društvene grupe i njihove NVO postaju i medijski „praćene“, eksponirane ili „medijski izložene“ što je nova kovanica iz marketinga.
OBE je krenula iz „fizičke oblasti“ u jednoj državi (SAD), prešla u socijalno-kulturnu druge dve države (na primer grant iz Norveške u Srbiju), potom se prelila u medije što je informaciona (u „medijima na srpskom“ kako ih naziva Aleksandar Vučić). Zatim imamo organizovanje „parada ponosa“ (što je opet u fizičkoj oblasti), što je po broju učesnika minoran događaj koji se u medijima, to jest u informacionoj oblasti pojavljuje kao senzacija, ili u kulturi iznenada i neočekivano postaje „umetnička inspiracija“ za snimanje filmova tipa „Parada“… i sve se to polako preliva – daje projektovani efekat u kognitivnoj oblasti – u svesti ljudi koji počinju da odbaciju svoj tradicionalni judeo-hrišćanski sistem vrednosti i počinju da prihvataju „svedozvoljenost“. Efekti u kognitivnoj sferi, u sferi ljudske svesti i morala, su najvažniji. Efekti jer utiču na borbenu gotovost i na spremnost ljudi da brane svoju državu i svoje društvo, svoje vrednosti, svoje nasleđe i svoj pogled na svet.
Tu se „prvi krug efekata“ završava i kreće novi: ovo se polako opet reflektuje u socijalno-kulturnu oblast kroz izmene zakonodavstva, što opet izaziva nove grantove, nove NVO, nove provokacije neistomišljenika, mračnjaka i konzervativaca… u raznim oblastima. I nekih 10-15 godina je dovoljno da se u određenom društvu stigne do ciljanog efekta: od potpune marginalizacije do predsednika Vlade Srbije.
Da pređem na Srbiju. Kako sve to izgleda kod nas u oblasti ekonomije i medija?
— U oblasti ekonomije umrežavanje se tako i zvanično zove: umrežavanje ili internacionalizacija srpske privrede. Ovo je, nažalost, zvanična ekonomska politika koja je nametnuta u okviru pridruživanja EU. Ona se sprovodi na razne načine: i kroz strane investicije i kroz umrežavanje srpskih preduzeća u lance dobavljača stranih trgovinskih lanaca i kroz franšize i kroz prodaju banaka i osiguravajućih društava i kroz platni promet i kroz privatizaciju ključnih privrednih subjekata određene grane privrede… i na mnoge druge načine. Ja u knjizi navodim dosta primera ali da izdvojimo samo jedan: lance dobavljača strane investicije.
Ko se iole razume u ekonomiju (ne ko je profesor, doktor ekonomije koji živi od apanaže za angažman na „projektu“) zna da strane investicije jesu dobre za određenu nacionalnu privredu ali ne apsolutno i ne u svakom slučaju i ne u svakom obimu.
U čemu je problem sa naizgled velikim ekonomskim uspehom privlačenja stranih investicija? Prvo, problem je što isti princip dotacija za zapošljavanje ne važi za domaće preduzetnike. Tako da se udeo stranih investicija i stranih vlasnika nenormalno povećava. Većina privrede postaje samo „prišipetlja“ velikih stranih multinacionalnih kompanija. Ovo konkretno znači da se gase srpski brendovi, da se gasi srpsko preduzetništvo, srpska inovativnost i kreativnost. Dotirane strane investicije bi bile dobre da su samo deo razvojne ekonomske politike. A ukoliko postanu osnova razvoja – onda se polako ali sigurno smanjuje nezavisnost. Sve dotirane strane investicije su u stvari samo dopunski proizvodni kapaciteti za te strane firme. Sutra, daleko bilo, u slučaju svetske krize, mi smo u opasnosti da prođemo kao sa Ju es stilom i železarom Smederevo: ako strana firma mora da bira između zatvaranja neke od svojih fabrika – onda će izabrati da zatvori „rezervnu“ fabriku koju je otvorila za tuđe (srpske) pare.
Mediji su još tužnija priča. Zbog nedostatka prostora dovoljno je navesti samo jednu očiglednu činjenicu: iako je velika većina građana Srbije danas protiv ulaska u EU – ne postoji nijedan iole veći elektronski medij koji zastupa stavove ove većine! Štampani mediji koji zastupaju stavove većine naroda se mogu pobrojati na prste jedne ruke!
Šta je tajanstvena linija budžetskog finansiranja 481, o kojoj pišete u knjizi?
— Budžetska linija 481 je oznaka za knjiženje dotacija i grantova društvenim organizacija u budžetima. Ona se odnosi na grantove koje država i budžeti samouprava daju nevladinom sektoru i još nekim društvenim organizacijama i korisnicima. I u tome u principu nema ništa sporno. Ali samo u principu. Ovde je problem što je smisao donacija pod uticajem nevladinog sektora postao potpuno izvrnut i destruktivan. Ova linija je postala legalan način finansiranja američkih mrežnih uticaja u Srbiji. Odluku ko će biti dotiran donose organi vlasti u strahu od nevladinog sektora koji je postao praktično „peta vlast“ ili neka vrsta reinkarnacije „ideološke uprave“. Pre 10-15 godina, grantovi za „nevladin sektor“ i njegovu destruktivnu delatnost su dolazili samo iz inostranstva dok danas već sama država Srbija praktično finansira svoju razgradnju pod ideološkom upravom stranih mreža.
Ako na primer neka lokalna samouprava treba da bira kome će dati novac iz budžeta: udruženju dobrovoljaca iz ratova 90-ih ili lezbejsko-feminističkoj NVO – a predsednica Vlade, gospođica Brnabić, treba idućeg meseca da odlučuje o nekom infrastrukturnom projektu u toj opštini – šta mislite kome će opština dodeliti grant?
Ozbiljnu pažnju ste posvetili rušenju SPC. O čemu je reč? Kako se operacija izvodi?
— Našu Crkvu već i generali NATO otvoreno nazivaju problemom u ostvarivanju njihovih planova na ovim prostorima. I velika sredstva ulažu u napade na jedinstvo SPC a i u odvajanje crkve od naroda. Mediji u njihovom vlasništvu nemilice napadaju crkvu već godinama. Nevladine organizacije finansirane sa Zapada sada već otvoreno napadaju i provociraju Crkvu. Setimo se samo nedavnih „performansa“ ispred Patrijaršije sa krvavim mantijama i sa vezivanjem ljubičaste kecelje na spomeniku blaženopočivšem patrijarhu Pavlu. I ove akcije čak i same učesnice nazivaju bukvalno tako – provociranjem!
Ali sve su to samo vidljive akcije koje imaju za cilj da skrenu pažnju javnosti sa operacija baziranih na efektima koje su usmerene na jedinstvo Crkve. Pravi i rušilački udari su daleko perfidniji i pažljivo planirani sa fokusom na psihološku manipulaciju unutar-crkvenim grupama.
U knjizi, ja sam naveo samo nekoliko primera ovih manipulacija: bivšim vladikom Artemijem, valjevsko-gračaničarima, dekanom i profesorima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) koji su bili finansirani od strane Soroševe fondacije „Otvoreno društvo“, studentima PBF koji dobijaju novac od nemačkih fondacija za druženje sa omladinom LDP i LSV, (zvuči neverovatno ali je istinito da dobijaju po 100 evra mesečno).
[adsenseyu4]
Ali to ni izbliza nije sve. Taj maligni uticaj Amerikanaca se nastavlja. Američki mrežni operateri su uveliko pustili svoje pipke prema PBF, a najviše ih interesuju upravo studentkinje i profesori i studenti koji sebe prepoznaju kao „moderni slobodoumni bogoslovi“. To su dve uže grupe za koje je procenjeno da su najpodložnije uticaju i da je moguće njima manipulisati. Na primer, ja u knjizi navodim činjenicu da već postoje otvoreni grantovi sa Zapada a preko grant-operatera iz Hrvatske za svaku teološkinju iz Srbije koja je spremna da radi na ženskim pitanjima. U Srbiji već postoje projekti „žensko bogoslovlje“ i na tim projektima su već angažovani pravoslavni bogoslovi.
U ovom trenutku najopasniji „front“ protiv SPC je „liberalno pravoslavlje“ što je već ideološki projekat. Delimično otvoreno, a većim delom indirektno se „upumpavaju“ sredstva u taj projekat koji po američkim planovima u budućnosti može dovesti do još jednog raskola u SPC. Grupa vladika i profesora PBF je pre koju godinu otvoreno izašla sa peticijom za zaštitu Darvina i otvoreno izjavila da sebe vide pre svega kao „naučnike“ a ne kao bogoslove. Praktično je deklarisala svoju umreženost sa „naučnom zajednicom“, a pripadnost Crkvi stavila tek na drugo mesto (moglo bi se reći kao „naučnici koji su momentalno zaposleni na PBF“ a sutra mogu raditi i drugde. Naravno, ne mora se ni govoriti kakvu podsmešljivu reakciju je ova samospoznaja i ovo „samodeklarisanje“ „naučnika-bogoslova“ izazvala u samoj naučnoj zajednici, a posebno kod, na primer, tehničkih nauka!). Mediji koordinirano napadaju jednu grupu vladika a promovišu drugu. Iz ko zna kojih i kakvih izvora se pojavljuju sredstva za rad raznih pseudocrkvenih sajtova i medija koji promovišu maligni uticaj „hristo-slobodara“ kako bi se mogla nazvati ova bogoslovska tendencija.
Mislim da mi obični mirjani, u normalnim okolnostima, ne bismo ni u kom slučaju trebali da se mešamo u međusobne odnose vladika. Ali takođe mislim da ovde nije reč o nekoliko „bogoslova koji imaju krizu srednjih godina“ ili su malo poneseni titulama već je reč o malignom mrežnom uticaju stranog faktora na našu Crkvu. I mislim da je u ovom konkretnom slučaju dužnost svakog od nas da na to skrene pažnju. Tim pre što najverovatnije da ovi ljudi još uvek nisu u potpunosti upleteni i preobraćeni već je to želja da se bude medijski eksponiran i „u trendu“. Naša Crkva je već majčinski reagovala smenjivanjem nekih od tih ljudi sa profesorskih katedri da bi se barem koliko-toliko smanjio uticaj tog pogubnog trenda na studente PBF. Želim da verujem da će i ovo što pišemo o mrežnim manipulacijama njima donekle otvoriti oči.
Koji su načini borbe protiv globalne svemoći? Koliko je moguće da se izbavimo od nasrtaja kome smo izloženi?
— Ma koliko da nam se u ovom trenutku čini da je neoliberalna Imperija svemoćna – ništa nije gotovo. Nama se svakodnevno putem medija serviraju hologrami američke svemoći ali realnost je potpuno drugačija. Realno gledano cela konstrukcija svetskog neoliberalizma je na ivici propasti. I ekonomski i finansijski i demografski i ideološki ona nema budućnosti. I zato nema nikakvog smisla trčati za svetom i juriti sa promenama. Najbolja zaštita za nas u ovom trenutku je izbaciti televizor iz kuće, smanjiti korišćenje Interneta, a posebno društvenih mreža, i provoditi više vremena sa porodicom. I, naravno, post, molitva, ispovest i pričešćivanje Svetim Darovima.
Autor Vladimir Dimitrijević
Izvor Pečat
(Standard.rs)
