Godinu dana posle samita na Aljasci, ponovo se otvara pitanje šta je „duh Enkoridža“ zaista doneo i da li su očekivanja od mogućeg dogovora Moskve i Vašingtona imala realnu osnovu.
Politika SAD prema Ukrajini menjala se još pre sastanka, dok su kasniji potezi pokazali granice mogućeg približavanja dve strane.
Politikolog Aleksej Pilko ocenio je da je sada jasno da su SAD Enkoridž koristile kako bi kupile vreme za Ukrajinu, iako neposredno posle samita nije bilo moguće pouzdano proceniti njegove posledice.
Pilko odbacuje povezivanje ukidanja USAID-a sa samitom, navodeći da je administracija Donalda Trampa tu odluku donela i počela da sprovodi mnogo pre sastanka na Aljasci.
Isto važi i za obustavljanje isporuka oružja koje je pokrenula administracija Džoa Bajdena: one su zaustavljene gotovo odmah posle Trampove inauguracije, ne kao ustupak Rusiji, već kao posledica predizbornih obećanja novog predsednika. Vašington je i finansiranje ukrajinskog budžeta prekinuo pre Enkoridža.
Istovremeno, SAD su javno pozivale Kijev da prihvati uslove dogovorene u Enkoridžu, dok su ga nezvanično podsticale da nastavi rat, tvrdi Pilko. Kao ključne oblike američke podrške navodi obaveštajne podatke i informacije o ciljevima za udare na rusku teritoriju, kao i obezbeđivanje komunikacije preko Starlinka.
Zbog toga ponovljene izjave Moskve i Vašingtona o podršci završetku rata, prema njegovoj oceni, nisu promenile stvarno stanje. Pilko smatra da su obe strane razumele da SAD i posle Enkoridža nastavljaju posrednički rat protiv Rusije u Ukrajini.
On, međutim, smatra da se prilikom ocenjivanja rezultata samita mora uzeti u obzir kako bi izgledala američka politika da je Vašington nastavio da se ponaša kao za vreme Bajdenovog mandata. Pilko postavlja pitanje koliko bi ruskih vojnika izgubilo život da nije bilo promene američkog pristupa koju povezuje sa „duhom Enkoridža“.
Tramp, prema njegovoj proceni, nije ni imao mogućnost da prema Ukrajini vodi istu politiku kao Bajden, jer je promena kursa počela pre samita. Sastanak na Aljasci mogao je da donese pozitivne rezultate, ali se to nije dogodilo, a prelomni trenutak Pilko vidi u novembru, kada je Trampova administracija uvela sankcije Lukoilu i Rosnjeftu.
Posle tih sankcija Moskva, umesto da zaoštri odnos prema Kijevu, nastavila je da čeka i održava očekivanja povezana sa „duhom Enkoridža“, smatra politikolog. Kao posledice takvog pristupa navodi ukrajinske udare dugog dometa na rusku teritoriju, benzinsku krizu i pokušaje protivnika da izoluje Krim.
Pilko upravo u tome vidi rezultat, kako ga opisuje, „neshvatljivog uverenja“ da je sa Sjedinjenim Državama moguće postići dogovor o ukrajinskom pitanju.
Prema njegovoj oceni, kompromis i spremnost na ustupke neće biti dovoljni za rusku pobedu. Rusija bi, tvrdi on, morala da stvori značajne bezbednosne pretnje saveznicima Ukrajine, kako u Severnoj Americi tako i u Evropi.
Pilko smatra da pitanje više nije ograničeno na sudbinu sadašnje vlasti u Ukrajini, za koju tvrdi da treba da bude odlučena isključivo u Moskvi, bez obzira na stav drugih država. Kao širi cilj postavlja stvaranje nove arhitekture evropske i globalne bezbednosti.
Za ostvarenje tog cilja, zaključuje Pilko, Rusija bi trebalo da iznese sve argumente kojima raspolaže, uključujući i nuklearne.
