SAD i EU planiraju da do kraja 2021. godine održe bilateralne sastanke na visokom nivou kako bi uskladile svoju politiku prema Rusiji. To je postalo poznato tokom razgovora američkog državnog sekretara Entoni Blinkena i šefa evropske diplomatije Džozefa Borelija, koji su održani 14. oktobra, u Vašingtonu.
Državni sekretar i visoki predstavnik Boreli s nestrpljenjem očekuju početak dijaloga SAD-a i EU na visokom nivou o Rusiji – napominje se u saopštenju portparola Stejt departmenta SAD-a Edvarda Prajsa, objavljenom na zvaničnoj veb stranici.
Kao što znate, načelna odluka o formiranju posebnog formata za konsultacije doneta je na junskom samitu SAD-EU održanom u Briselu.
Ključni cilj pokretanja platforme za bilateralnu interakciju tada se zvao razvoj zajedničkog stava u pogledu Rusije. Tako su SAD i EU jasno stavile do znanja da planiraju da konačno ujedine spoljne politike usmerene prema Rusiji, a na osnovu prošlog iskustva, malo je verovatno da će biti prijateljski nastrojene.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Američki interesi i evropska pobuna
Glavni preduslov za formiranje formata „SAD i EU protiv Rusije“ (a to je upravo njegova stvarna svrha) je situacija oko Severnog toka 2. Kao što znate, Sjedinjene Države su se dugo trudile da osiguraju da projekat ne bude završen.
Stezali su politički, diplomatski i ekonomski kaiš. Pa ipak, očigledno planirana masovna proterivanja ruskih diplomata, kao i sankcije protiv kompanija uključenih u polaganje gasovoda, nisu imale željeni efekat.
Ispostavilo se da je rezultat apsolutno katastrofalan za američku stranu. Severni tok 2 je sto posto spreman, samo je pitanje sertifikacije i puštanja u rad.
S druge strane, Brisel je odbio da posluša Vašington i jednostavno je odbio da otkaže projekat, a neki u američkom establišmentu su to očigledno shvatili kao pobunu.
Zbog toga su SAD sada lobirale za formiranje posebne američko-evropske platforme za Rusiju. Vašington bi trebao jasno da razradi američku spoljnopolitičku poziciju i prenese je evropskim birokratima kako bi se oni definitivno uhvatili u koštac i nastavili da slamaju situacije neprijatne za države (poput Severnog toka 2, na primer).
Očigledno, deo duboke američke države odlučio je da je vreme da nauči Evropljane da oklevaju zajedno sa opštom linijom stranke: kako ne bi prešli crvene linije.
Dvojnost američke politike
Treba shvatiti da u unutrašnjoj politici Sjedinjenih Država, kao i u svakoj drugoj velikoj državi, po pravilu ne postoji konsenzus o ključnim pitanjima. Čak i unutar dve najuticajnije američke stranke, ponekad postoje potpuno polarne struje.
Na kraju krajeva, žestoka politička borba ponekad se odvija ne samo između demokrata i republikanaca, već i na unutrašnjim partijskim sastancima. U obe zemlje postoje stranke „mira i rata“ i njihovi interesi se često preklapaju, bez obzira na stranačku pripadnost.
Ovo delimično objašnjava zašto Bajden odbija da uvede nove sankcije Severnom toku 2 i pokušava makar da počne ponovo da uspostavlja kontakt sa Rusijom.
Pre četiri meseca sastao se sa Vladimirom Putinom u Ženevi i, očigledno, iz rezultata pregovora izveo određene zaključke, odlučivši da bi dalja eskalacija, uzimajući u obzir približavanje Rusije i Kine, bila kontraproduktivna.
Ipak, Bajden ne može samo da stane i govori sa govornice, proglašavajući promenu spoljne politike prema Rusiji – to bi momentalno iskoristili njegovi protivnici, i to ne samo republikanci na čelu sa Donaldom Trampom, već i demokrate.
Sada je Bajdenov stav, zahvaljujući curenju informacija u štampu, odavno poznat široj javnosti. Kao rezultat toga, američka „duboka država“, shvatajući ranjivost pozicije svog predsednika, čini sve kako bi sprečila da se rusko-američki odnosi podignu na viši nivo.
Zaista, malo je verovatno, na primer, da inicijativa za neizdavanje viza ruskim diplomatama potiče od Bajdenove administracije. Štaviše, počelo je za vreme njegovog prethodnika. Umesto toga, ovde uočavamo akcije pristalica „ratne stranke“, kojoj je potrebna eskalacija nakon eskalacije kako bi se mogla dodatno povećati vojna potrošnja.
Dok provociraju Moskvu na odgovor, oni svesno žele skoro potpuni prekid diplomatskih odnosa. Što su odnosi sa Rusijom lošiji, to je za njih bolje.
Tačnije, isplativije – više ugovora za kupovinu oružja, više sredstava za odbrambenu industriju. Kao što znate, u Sjedinjenim Državama su glavni dobavljači oružja za potrebe vojske tradicionalno privatne kompanije.
A veliki poslovni lobi u američkoj politici je u svakom trenutku bio izuzetno jak. Zar je čudo što se borba protiv „agresivne“ Rusije u Sjedinjenim Državama poslednjih godina pretvorila u zastavu koja se ponekad uzdiže iznad drugih državnih interesa zemlje?
Bajden, očigledno, sve razume, ali ruke su mu vezane. Dolaskom na vlast, on nije samo učinio tradicionalni demokratski gest: podigao je poreze za korporacije, već je i otišao dalje, radi zaštite životne sredine, zabranivši američkim kompanijama da razvijaju nova naftna i gasna polja u saveznim zemljama i završe Keystone-KSL gasovod koji vodi od Kanade do SAD.
Naravno, to je izazvalo trenutnu reakciju velikog biznisa i dela državnog aparata koji mu je lojalan. Sredinom marta, dvadeset američkih država podnelo je grupnu tužbu protiv Bajdenove administracije, tražeći dozvolu za izgradnju kanadsko-američkog gasovoda. Prema rečima tužioca, ovo je bila gruba zloupotreba ovlašćenja od strane savezne vlade.
Još četrnaest država kasnije je podnelo još jednu zajedničku tužbu protiv Bajdenove administracije – da ukine zabranu proizvodnje gasa i nafte. Druga tužba je prihvaćena. Prva još nije. Borba Bajdenove administracije sa velikim biznisom u okviru unutrašnje politike se nastavlja.
Međutim, kao što znate, nijedan politički proces nije potpun bez ustupaka i kompromisa. Pa je li čudo što Bajden vodi američku spoljnu politiku prvenstveno u pravcu korporativnih interesa američke vojno-industrijske zajednice? Uostalom, pogoršanje odnosa sa Rusijom i stvaranje novih vojnih blokova (AUKUS) prvenstveno zadovoljavaju njihove finansijske interese.
Dakle, Moskva ne bi trebalo ništa dobro da očekuje od dijaloga EU-SAD o Rusiji. S jedne strane, zamrzavanje bilateralnih odnosa izuzetno je korisno za američku „ratnu stranu“. S druge strane, ukupna slika može biti nešto šira.
Konačno pogoršanje odnosa sa Rusijom omogućiće Sjedinjenim Državama i EU da u glavama svojih građana dovrše formiranje slike snažnog protivnika, protiv koga moraju biti uprete sve snage.
Zaista, kao što znate, u krizi nema ništa bolje nego pronaći spoljnog neprijatelja i okriviti ga za sve nevolje. Šta reći više osim toga da jedan broj evropskih zvaničnika upravo sada optužuje Rusiju, koja građane EU spasava od hladnoće zalihama koje zahtevaju proizvodnju na granici mogućnosti, za stvaranje trenutne energetske krize u Evropi?
Ipak, odnosi sa Rusijom su spoljnopolitičko pitanje koje je previše blisko vezano za unutrašnje političke interese. Štaviše, i u SAD-u i u EU. Dakle, postoji pokušaj američke i evropske elite da reše svoje probleme na račun Rusije. Neki od njih žele radikalno pogoršanje odnosa, dok su drugi, naprotiv, pristalice deeskalacije. Pitanje je samo ko će od njih pobediti.
Međutim, ko god pobedio u borbi za određivanje spoljnog kursa prema Rusiji na sledećem samitu, potrebno je vrlo jasno shvatiti da ti ljudi slede svoje ciljeve. Čak i kada raspravljaju o potrebi normalizacije bilateralne interakcije, oni pre svega razmišljaju o tome kakve im političke koristi to obećava. To nemojte nikada da zaboravite.
Konstantin Kotlin (reporter)
Webtribune.rs
