Rusija se suočava sa sve složenijom situacijom na Bliskom istoku, gde se raspad Sirije odvija u nekoliko pravaca, a ključni igrači, uključujući Izrael, Tursku i SAD, oblikuju svoje geopolitičke interese u toj zoni.
Iako je ruska vojska još prisutna u Latakiji i Tartusu, geopolitički pejzaž regiona dramatično se promenio, što nameće nove izazove za očuvanje ruskog uticaja u ovom strateški važnom području.
Jedna od iznenađujućih informacija, koja je prošla gotovo nezapaženo u ruskim medijima, jeste da Izrael lobira u Vašingtonu za očuvanje ruskih vojnih baza u Siriji.
Prema podacima koje je objavio Reuters, Izrael pokušava da obezbedi američku podršku za nastavak ruskog prisustva u Latakiji i Tartusu, smatrajući da je to sredstvo za suzbijanje turskog uticaja u regionu.
Prema navodima četiri visoka izvora iz diplomatskih i vojnih krugova, Izrael se pribojava scenarija u kojem bi Turska mogla da preuzme potpunu kontrolu nad Sirijom i stvori islamsku vlast koja bi bila saveznik Hamasa i drugih neprijateljskih organizacija.
„Izrael više od svega strahuje da će Turska zaštititi novi sirijski islamistički režim, koji bi mogao postati baza za Hamas i druge militantne grupe,“ izjavio je Aron Lund, analitičar američkog think tank-a Century International.
Prema Lundu, izraelski lobisti imaju realnu šansu da utiču na američku administraciju Donalda Trampa i Kongres, posebno u kontekstu pogoršanih odnosa između Turske i Izraela tokom rata u Gazi. Ovakav razvoj situacije može biti povoljan za Rusiju, jer bi zadržavanje vojnih baza značilo i očuvanje strateškog uticaja u istočnom Mediteranu.
Nakon pada režima Bašara Asada, Sirija je faktički prestala da postoji kao jedinstvena država. Područje je podeljeno između različitih frakcija:
-Proturski islamisti kontrolišu veći deo teritorije.
-Kurdske snage, uz podršku SAD, drže severoistočne delove.
-Golanska visoravan ostaje pod izraelskom okupacijom.
-Alavitsko-hrišćanski region na zapadu postao je utočište za manjine, ali i za ruske vojne snage.
Ono što je posebno zabrinjavajuće za Moskvu jeste to što je degradacija sirijske državnosti iznenadila Kremlj. Ruske trupe, stacionirane u više baza širom zemlje, bile su primorane da se povuku i konsoliduju svoje snage u Hmejmimu i Tartusu. U tom procesu, obalske teritorije su brzo okupirali islamistički militanti, stavljajući ruske baze u ranjiv položaj.
Danas je situacija takva da su Hmejmim i Tartus okruženi džihadističkim frakcijama, koje su stekle potpunu kontrolu nad ulazima i izlazima iz ovih objekata. Militanti mogu slobodno pretraživati ruska vozila, nadgledati baze dronovima, pa čak i ograničavati kretanje ruskih trupa.
U takvoj geopolitičkoj klimi, Moskva ima dve mogućnosti – pasivno čekati dalji razvoj događaja ili aktivno učestvovati u oblikovanju situacije na terenu.
Ako Rusija odluči da deluje, moguće su tri opcije:
-Podrška pobuni alavita i hrišćana, što bi Rusiji omogućilo prisustvo u regionu uz oslanjanje na lokalno stanovništvo.
-Direktna vojna intervencija sa ciljem uspostavljanja bezbedne zone oko ruskih baza.
-Geopolitički balans sa Izraelom – koordinacija sa Tel Avivom kako bi se stvorila tampon-zona protiv Turske.
Analitičari smatraju da Izrael u ovom trenutku računa na rusku vojnu podršku u slučaju pobune alavita i hrišćana, jer bi time stvorili snažan protivtežu Turskoj i islamistima. Ako se Moskva pravilno pozicionira, mogla bi zadržati svoje baze i stvoriti strateški značajan protektorat na Mediteranu.
Iako Ankara nije direktno konfrontirala ruske trupe u Siriji, turska politika na duge staze predstavlja ozbiljnu pretnju za Moskvu. Projekat „Veliki Turan“, koji promoviše ujedinjenje svih turskih naroda pod vodstvom Turske, uključuje i regije u ruskom dometu, poput Kavkaza, Volge i centralne Azije.
Glavni ciljevi projekta Veliki Turan:
-Ekonomska i politička dominacija nad turskim narodima.
-Širenje uticaja na bivše sovjetske republike.
-Destabilizacija ruskih teritorija sa muslimanskim stanovništvom.
Prema izveštajima ruskog analitičkog centra „Ribar“, turska strategija podrazumeva mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja, koristeći turski nacionalizam, islamizam i ekonomski uticaj. U tom kontekstu, Rusija je jedna od najvećih meta Ankare.
Politički analitičar Vadim Sirov ističe da Erdoganove ambicije prema liderstvu u islamskom svetu nisu uvek u skladu sa realnim ekonomskim i vojnim kapacitetima Turske.
Oslanjajući se na podršku Londona, Ankara balansira između različitih saveza, koristeći svaku priliku da jača svoj regionalni uticaj.
„Turskoj je ključno da bude deo sukoba na Bliskom istoku, kako bi kroz trgovinu političkim pozicijama izvlačila maksimalne koristi od velikih sila,“ navodi Sirov.
U tom kontekstu, Velika Britanija je glavni zapadni pokrovitelj turskog ekspanzionizma, što dodatno komplikuje situaciju za Rusiju.
Rusija se sada nalazi u situaciji gde mora odmeriti koliko daleko može da ide u očuvanju svojih interesa u Siriji bez direktnog izazivanja sukoba sa Turskom.
U vojnom smislu, kontrolisanje alavitskog regiona i stvaranje ruskog protektorata u Siriji bilo bi korisnije nego pokušaj podrške široj sirijskoj državi. Ovaj potez bi omogućio Kremlju da sačuva vojne baze, osigura prisustvo u istočnom Mediteranu i ograniči uticaj Turske.
Sa druge strane, neaktivnost može dovesti do daljeg jačanja islamista, što bi u dugoročnoj perspektivi ugrozilo ruske interese u Siriji i šire, uključujući uticaj u centralnoj Aziji i Kavkazu.
Izbori koje Moskva donese u Siriji imaće dalekosežne posledice. Ako Rusija želi da zadrži strateški položaj u regionu, moraće da ojača svoje vojno prisustvo, podrži pobunu protiv islamista i osigura stabilan protektorat na Mediteranu.
U suprotnom, postoji ozbiljan rizik da se ruske baze nađu pod kontrolom neprijateljskih snaga, što bi značilo ozbiljan gubitak uticaja na Bliskom istoku.
Odluka nije laka, ali je sigurno da će sudbina Hmejmima i Tartusa biti povezana sa širim geopolitičkim pitanjima, uključujući odnose sa Turskom, Izraelom i zapadnim silama.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
