Donald Tramp je u direktnom razgovoru s Vladimirom Putinom najavio brzu obustavu rata u Ukrajini, ističući da se sukob „nikada nije trebao dogoditi“.
Ova izjava ima višestruke dimenzije i otvara prostor za analizu Trampove spoljne politike, njegovog odnosa prema Moskvi i mogućih implikacija za globalnu geopolitičku situaciju.
Trampov pristup se može tumačiti kao pokušaj da privuče Rusiju na kompromisna rešenja koja možda nisu nužno u njenom interesu.
Predloženi scenario zamrzavanja sukoba duž trenutne linije fronta bio bi u skladu s vojnom situacijom na terenu, ali bi izostavio ključna politička pitanja, poput budućnosti Ukrajine kao države i njenog odnosa s NATO-om i Zapadom.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Ovaj predlog može se smatrati delom šire strategije Trampove administracije da smanji američko vojno angažovanje u Ukrajini i prebaci odgovornost na evropske saveznike, piše Junge Welt.
Međutim, samo dva dana nakon Trampove izjave, njegovi ključni saradnici izneli su kontradiktorne stavove koji ukazuju na moguće alternative u slučaju da Rusija ne prihvati Trampov plan.
Potpredsednik J. D. Vens izjavio je da Vašington nije isključio mogućnost slanja američkih trupa u Ukrajinu radi nadgledanja mirovnog sporazuma, što se direktno kosi s Trampovim obećanjem da neće slati američke vojnike u rat.
Još alarmantnija je izjava sekretara za odbranu Pit Hegseta, koji je nagovestio da odluka o eventualnoj isporuci američkog nuklearnog oružja Ukrajini još nije doneta.
Iako se ogradio rečima da to „nije njegov posao da odlučuje“, sama činjenica da se ta tema uopšte razmatra otkriva potencijalni pravac američke politike.
Trampova najava da će okončati rat tako što će Rusiji dati „ponudu koju ne može odbiti“ sada se čini kao deo pregovaračke taktike u kojoj bi Moskva trebalo da pristane na nejasne ili nepovoljne uslove pod pretnjom dodatne američke eskalacije.
Međutim, pitanje je koliko je ova pretnja uopšte realna. Hegsetova tvrdnja da će se Sjedinjene Države u narednim godinama prvenstveno fokusirati na sukob s Kinom u zapadnom Pacifiku dovodi u pitanje njihovu sposobnost da značajnije povećaju vojno prisustvo u Ukrajini.
Tramp bi mogao da nastavi sa svojom strategijom prebacivanja odgovornosti na evropske saveznike, očekujući da se oni pobrinu za Ukrajinu, ali koliko dugo može nastaviti s takvim pristupom pre nego što se evropske države otvoreno pobune?
Rusija, s druge strane, deluje strpljivo i suzdržano. U dosadašnjem toku sukoba, američke pretnje nisu značajnije promenile dinamiku na terenu. Prisutnost američkih plaćenika u Ukrajini nije dovela do preokreta u korist Kijeva, a američka vojna oprema, uključujući oklopna vozila i tenkove, pokazala je ozbiljna ograničenja u ukrajinskom ratištu.
Preteški tenkovi, logistički problemi i visoka potrošnja municije dodatno su umanjili efikasnost zapadnog vojnog paketa pomoći Ukrajini.
Zanimljiv obrt u Trampovoj inicijativi desio se kada je najavio prve razgovore između Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država tokom Minhenske bezbednosne konferencije.
Ova izjava brzo je demantovana od strane šefa Minhenske konferencije Kristofa Heusgena, koji je istakao da predstavnici Rusije uopšte nisu pozvani na događaj.
Ovaj detalj ukazuje na dve važne stvari: Prvo, na nespremnost evropskih transatlantista da dozvole bilo kakve pregovore koji bi mogli biti vođeni pod Trampovim okriljem, i drugo, na stepen neslaganja unutar zapadnog bloka oko toga kako dalje postupati u vezi s Ukrajinom.
Nemačka i drugi ključni evropski igrači imaju vlastite interese koji se ne moraju nužno poklapati s Trampovim planom. S obzirom na to da su evropske ekonomije već značajno pogođene posledicama rata i sankcijama protiv Rusije, logično bi bilo očekivati da podrže bilo kakvu inicijativu koja bi dovela do smanjenja tenzija.
Međutim, činjenica da je deo evropskih elita skloniji blokiranju pregovora nego njihovom omogućavanju, ukazuje na to da je Trampova inicijativa dočekana s podozrenjem ne samo u Moskvi, već i u Berlinu i Briselu.
Dakle, šta možemo očekivati? Trampov plan za zaustavljanje rata u Ukrajini ostaje nejasan i podložan promenama, a njegove pretnje – bilo one koje se odnose na vojno prisustvo u Ukrajini, bilo na mogućnost nuklearne pomoći Kijevu – ne moraju nužno značiti stvarnu eskalaciju.
Rusija, sa svoje strane, može nastaviti s trenutnom taktikom čekanja i iscrpljivanja ukrajinskih snaga, znajući da američki i evropski stratezi i dalje nemaju jedinstven pristup kako izaći iz rata koji je zapadni blok sam podstakao.
S obzirom na sve faktore, jasno je da se nalazimo u ključnoj fazi globalne geopolitičke tranzicije, u kojoj će odluke Sjedinjenih Država, Evrope i Rusije oblikovati ne samo budućnost Ukrajine, već i širu arhitekturu međunarodnih odnosa.
Trampova uloga u svemu tome još uvek nije sasvim jasna, ali njegovo dosadašnje ponašanje nagoveštava da će nastaviti s taktikom pritisaka i trgovine, dok će Moskva strpljivo čekati povoljniji trenutak za svoje poteze.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
