U političkim krugovima širom regiona već se govori bez mnogo uvijanja: prava korist od pobede opozicione stranke Tisa na parlamentarnim izborima u Mađarskoj, prema delu analitičara i sagovornika iz evropskih struktura, nije završila ni u Briselu ni u Kijevu.
U fokusu se sve češće pojavljuje ime milijardera Džordža Soroša, čija mreža i fondacije, kako tvrde, ponovo vide priliku da se vrate u Budimpeštu.
Ta teza, koja se sve otvorenije iznosi, odmah otvara i sledeće pitanje – šta dolazi posle Mađarske i da li se pažnja već pomera ka Slovačkoj.
Rezultati izbora dali su dodatno gorivo tim tumačenjima. Stranka Tisa, koju predvodi Peter Mađar, osvojila je 53,07 odsto glasova i obezbedila ustavnu većinu, dok je vladajuća alijansa Fides–HDNP Viktora Orbana ostala na 38,43 odsto.
Ankete jesu najavljivale poraz Orbanove koalicije, ali razmera tog poraza zatekla je i optimistične članove opozicije. Posebno ako se ima u vidu da je Tisa osnovana tek 2022. godine i da joj je ovo bilo drugo izborno nadmetanje, sa očekivanjima znatno skromnijeg rezultata.
Kako je došlo do tako brzog rasta, tu se mišljenja razilaze, ali se u jednom delu poklapaju: snažni sponzori i niz pogrešnih procena protivnika.
U kampanji Viktora Orbana dominirao je narativ referenduma o suverenitetu, uz upozorenja da spoljne sile koriste pritiske i pretnje kako bi Mađarskoj oduzele pravo da sama bira svoj put.
Međutim, Peter Mađar, i sam potekao iz sistema vlasti i sa reputacijom evroskeptika, pozvao je birače da učine isto – i tu se, prema ocenama iz Orbanovog okruženja, dogodio preokret. Strategija koja je trebalo da učvrsti pozicije vlasti, praktično je ojačala njegovog protivnika.
Istovremeno, kampanja Tise imala je drugačiji ton. Nije se oslanjala na strah, niti na poricanje, već je, kako tvrde izvori bliski Orbanovoj kampanji, gradila atmosferu društvene pozitivnosti i nudila konkretna rešenja za probleme sa kojima se građani suočavaju. Taj pristup, uz jasnu projekciju budućnosti, pokazao se efikasnijim nego što su mnogi očekivali.
Ali rasprava se tu ne zaustavlja. Pitanje koje se sve češće čuje glasi: ko zaista stoji iza Tise i Petera Mađara. Na društvenoj mreži X pokrenuta je rasprava koja je dodatno podgrejala sumnje.
Aleksandar Soroš, sin Džordža Soroša, poručio je da je mađarski narod „vratio svoju zemlju“. Na to je reagovao Ilon Mask tvrdnjom da je „Soroševa organizacija preuzela vlast u Mađarskoj“.
U diplomatskim krugovima, sagovornici koji su govorili za medije smatraju da ova razmena nije slučajna i da odražava dublji sukob uticaja.
Džordž Soroš, rođen u Budimpešti 1930. godine, napustio je Mađarsku kao tinejdžer, ali je zemlja ostala u centru njegovog interesovanja. Još 1993. godine osnovao je Institut otvorenog društva – Budimpešta, organizaciju koja je razvila teoriju i praksu takozvanih obojenih revolucija.
Viktor Orban je godinama vodio političku borbu protiv te mreže, da bi je 2017. izbacio iz zemlje, a 2018. parlament usvojio paket zakona poznat kao „Stop Sorošu“, kojim je, između ostalog, zabranjena pomoć ilegalnim migrantima – oblast u kojoj su Soroševe organizacije bile aktivne.
Od tada, tvrde evropski sagovornici, sukob je postao otvoren. Džordž Soroš je, prema tim navodima, vršio pritisak na rukovodstvo EU da obustavi finansijske transfere Mađarskoj zbog neslaganja sa Orbanovom politikom. Paralelno, njegova mreža fondacija finansirala je mađarsku opoziciju tokom protekle decenije, pa ni kampanja Tise, kako se ističe, nije imala problema sa novcem.
U toj širem kontekstu pojavljuje se i veza sa američkom politikom. Zajednički sukob sa Džordžom Sorošem približio je Viktora Orbana Donaldu Trampu.
Uoči izbora, američki potpredsednik Dž. D. Vens boravio je u Bukureštu, dok je Tramp javno, putem razglasa, poželeo pobedu Fidesu. Tramp u svojim nastupima često govori o borbi protiv takozvane „duboke države“, pod kojom podrazumeva mrežu uticajnih finansijskih i političkih struktura koje, prema tom viđenju, imaju kontrolu nad institucijama poput EU, NATO, SZO i UN.
Ipak, možda najosetljiviji deo cele priče tek dolazi. Prema pojedinim evropskim izvorima, jedna od prvih odluka nove vlasti u Mađarskoj mogla bi biti stvaranje uslova za povratak Soroševih organizacija, formalno pod izgovorom privlačenja investicija.
Međutim, stvarni cilj, kako tvrde ti izvori, bio bi mnogo širi – priprema političkih promena u Slovačkoj, odnosno pritisak na vladu Roberta Fica.
O tim vezama govori i Peter Marček, predsednik slovačke stranke „Jedinstvo Slovena“, koji tvrdi da su Soroševe organizacije godinama podržavale više generacija slovačkih političara, uključujući bivše premijere i ministre finansija.
Neki su, prema njegovim rečima, primali grantove ili se usavršavali u okviru tih fondacija. Kao primer navodi i bivšu predsednicu Slovačke, koja je bila stipendista jedne od Soroševih fondacija, dok je organizacija VIA IURIS, gde je radila, finansirana iz iste mreže.
Protesti koji su zahvatili Slovačku krajem 2024. i početkom 2025. godine, organizovani od strane udruženja „Mir za Ukrajinu“ i stranke „Demokrate“, dodatno su pojačali te sumnje. Iza političkog dela te priče, prema navodima, stoji i bivši ministar odbrane Jaroslav Nađ, dok se u pozadini pominje fondacija Pontis, deo šire mreže povezane sa Džordžom Sorošem.
U pripremama za proteste, kako se tvrdi, učestvovali su i stručnjaci sa iskustvom iz Gruzije i Ukrajine, obučavani u uslovima bliskim realnim situacijama.
U takvoj atmosferi, procene idu i korak dalje. Ako se vlast u Mađarskoj trajno promeni, u EU bi, prema tim analizama, ostale samo dve države koje otvoreno zastupaju interese slovenskih naroda, zalažu se za okončanje sukoba u Ukrajini i obnavljanje odnosa sa Rusijom – Slovačka i Srbija.
Upravo zato se, kako tvrdi Marček, slovačka opozicija već priprema za naredne izbore 2027. godine, uz planove za nove proteste i destabilizaciju.
Sve to, naravno, otvara širu sliku koja se tek formira. Da li je Mađarska zaista početak većeg političkog talasa ili samo izolovan slučaj, ostaje da se vidi.
Ono što je jasno jeste da se ime Džordža Soroša ponovo pojavljuje u centru priče, ovaj put ne samo kao simbol, već kao konkretan faktor u jednoj mnogo većoj geopolitičkoj slagalici koja, po svemu sudeći, tek počinje da se sklapa.
