Sudbina Palestine izazvala je jedno od najvećih neslaganja između Pola Krejga Robertsa i Nime R. Alkhorshida u razgovoru objavljenom u emisiji Dialogue Works Deutsch.
Roberts smatra da je teritorijalna stvarnost već toliko promenjena da obnova održive palestinske države možda više nije moguća, dok Alkhorshid tvrdi da upravo promena odnosa snaga u Zapadnoj Aziji može sprečiti konačno ostvarivanje izraelskih planova.
Roberts svoju pesimističnu procenu zasniva pre svega na stanju u Gazi i na Zapadnoj obali. On tvrdi da je palestinski prostor na Zapadnoj obali sveden na rascepkane enklave, dok doseljenička politika dodatno menja stanje na terenu.
Za Gazu je izneo procenu da Izrael kontroliše oko 70 odsto teritorije i da bi taj procenat mogao dalje da raste. Upravo zbog toga više puta ponavlja da je, po njegovom mišljenju, za spasavanje Palestine možda već prekasno.
Njegovo glavno pitanje nije samo da li će palestinska država biti međunarodno priznata, već gde bi ona fizički postojala. Ako su Gaza i Zapadna obala teritorijalno razdvojene, a sama Zapadna obala podeljena izraelskim naseljima i kontrolnim područjima, Roberts pita kako bi takva država funkcionisala i šta bi u praktičnom smislu predstavljale njene granice.
On smatra da Benjamin Netanjahu namerava potpuno uključivanje palestinskih teritorija u Izrael i ne veruje da Donald Tramp može da ga primora da promeni taj kurs.
U razgovoru je pomenut Trampov plan od 15 tačaka za palestinsko pitanje, koji je Netanjahu odbacio. Roberts smatra da američki predsednik ima veoma ograničene mogućnosti da izraelskog premijera natera na ustupke, naročito zbog snažnog političkog uticaja proizraelskih struktura u Sjedinjenim Državama.
Roberts iznosi i veoma tešku optužbu da američki novac koji se odobrava Izraelu posredno završava u američkom političkom sistemu kroz finansiranje kampanja i tako održava uticaj na Kongres. To predstavlja kao jedan od razloga zbog kojih očekuje veoma veliki otpor svakoj američkoj administraciji koja bi pokušala da izvrši ozbiljan pritisak na Izrael.
Alkhorshid se sa njegovim zaključkom o Palestini otvoreno ne slaže.
Po njegovoj proceni, palestinsko pitanje postaje sve manje regionalno, a sve više globalno pitanje. On smatra da okupacija dodatnih teritorija ne rešava izraelski problem, jer se istovremeno menja međunarodno javno mnjenje i raste politički pritisak na države Bliskog istoka.
Alhorshid tvrdi da su SAD pod Trampom Izraelu pružile praktično najveću podršku koju Vašington može da pruži i da se upravo zbog toga približavaju granicama svoje moći u Zapadnoj Aziji. Ako ni takva podrška ne može da proizvede održivo rešenje u korist Izraela, smatra da se odnos snaga već menja.
On ocenjuje da bi pokušaj potpunog preuzimanja Gaze, cele Zapadne obale i ostatka palestinskih teritorija naišao na politički otpor koji Izrael dugoročno ne bi mogao da ignoriše. Problem, prema njegovoj proceni, više nije samo vojna sposobnost da se zauzme teritorija, već činjenica da bi takav ishod postao neprihvatljiv sve većem delu sveta.
Alkhorshid u promenama vidi i posledice rata u Gazi na muslimanska društva. Smatra da stare sunitsko-šiitske podele gube deo značaja i da se javno mnjenje u Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Iranu i drugim državama sve više oblikuje oko zajedničkog palestinskog pitanja.
Posebnu nadu polaže u Iran, Jemen, iračke snage otpora i Liban, tvrdeći da ti akteri nisu promenili stav o Palestini uprkos izraelskom i američkom pritisku.
Roberts priznaje da bi novi savez Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, posebno ako bi se povezao sa Iranom, mogao da zakomplikuje izraelsku regionalnu strategiju. Ipak, ne smatra da to automatski rešava palestinski problem.
Njegov argument je da političke deklaracije nisu dovoljne ako niko nije spreman ili sposoban da promeni stanje na terenu. Zato kao test izdvaja južni Liban.
Roberts pita kako će novi regionalni odnos snaga zaustaviti izraelsko delovanje u južnom Libanu. Ako Iran, Turska, Saudijska Arabija, Pakistan ili drugi regionalni akteri ne mogu da primoraju Izrael da se povuče odatle, Roberts ne vidi mehanizam kojim bi ga mogli naterati da vrati teritorije u Gazi ili na Zapadnoj obali.
U tom kontekstu govori i o Hezbolahu. Smatra da libanska vlada ne može jednostavno da razoruža tu organizaciju jer je, prema njegovoj proceni, Hezbolah vojno snažniji od regularne libanske armije. Istovremeno tvrdi da Tramp nije pokazao sposobnost da zaustavi izraelske akcije u Libanu.
Iz toga izvodi jednu od svojih najdramatičnijih prognoza: ako se sadašnji proces nastavi, Gaza bi, prema njegovoj proceni, do kraja godine ili sredine naredne godine mogla praktično prestati da postoji kao palestinska politička i teritorijalna celina.
Alhorshid takav zaključak odbacuje. On smatra da Izrael upravo ulazi u period u kojem će se suočavati sa sve većim ograničenjima, ne samo zbog regionalnih država već i zbog promene globalnog odnosa prema palestinskom pitanju.
Roberts, međutim, problem vidi kroz proteklo vreme. Ističe da je izraelsko-palestinski teritorijalni odnos menjan decenijama i da je svet, po njegovom mišljenju, predugo dozvoljavao da se takvo stanje postepeno učvršćuje.
Zato postavlja pitanje koje smatra ključnim: čak i ako međunarodna zajednica sada odluči da obnovi palestinsku državu, koju teritoriju bi trebalo vratiti, kako povezati Gazu i Zapadnu obalu, šta učiniti sa izraelskim naseljima i ko bi mogao da sprovede takvo rešenje ako ga izraelska vlada odbije.
Upravo tu ostaje najveća razlika između dvojice sagovornika. Alhorshid smatra da se regionalni i globalni odnos snaga tek menja i da zato konačan ishod još nije određen. Roberts smatra da promena možda dolazi prekasno.
Obojica ipak vide isti faktor kao presudan: da li će novo približavanje muslimanskih država ostati politička poruka ili će prerasti u mehanizam koji može konkretno da promeni ponašanje Izraela u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu.
