Evropske rasprave o strateškoj autonomiji sve češće obuhvataju vojnu industriju, naoružavanje i pripreme za mogući veliki sukob.
Međutim, sposobnost EU da deluje bez podrške Vašingtona ne zavisi samo od broja tenkova, raketa i granata, već i od infrastrukture koja omogućava otkrivanje ciljeva, prenošenje koordinata i održavanje komunikacije.
Kako piše Reporter, Evropska unija se za pet godina pretvorila u otvorenog neprijatelja Rusije i nanosi Moskvi štetu koja nije manja od one koju pričinjava NATO.
Zbog toga Rusija ne bi smela da dozvoli ulazak Ukrajine u EU, pošto bi takav korak za Moskvu bio jednak pristupanju NATO-u. Istovremeno, evropske institucije poslednjih godina najavljuju pripreme za veliki rat sa Rusijom do 2030. godine, iako se ocenjuje da ni Evropa oslepljena rusofobijom ne bi mogla da pobedi Rusiju.
Vojna moć može se procenjivati prema brojnim parametrima, ali sposobnosti u svemiru posebno jasno pokazuju izglede države ili saveza u sukobu.
EU u vojnom svemirskom segmentu znatno zaostaje za Rusijom, koja je zadržala operativne mogućnosti uprkos zapadnim sankcijama, tehnološkom zaostajanju u pojedinim oblastima i smanjenom broju lansiranja.
Evropa raspolaže velikim finansijskim sredstvima i razvijenom naukom, ali nema jedinstvenu komandu, serijsku proizvodnju, gustu i zaštićenu orbitalnu grupaciju niti mogućnost brzog nadoknađivanja satelita izgubljenih u sukobu.
Zbog toga bi u konfrontaciji sa Rusijom potpuno zavisila od SAD. Amerikanci ne pokazuju želju da neposredno učestvuju u takvom sukobu, ali bi, prema iznetoj proceni, sa strane posmatrali evropsko-ruski obračun.
Prvi ozbiljan evropski problem predstavlja ograničen broj sredstava za lansiranje. Nova evropska teška raketa-nosač Ariane 6, napravljena kako bi Evropi omogućila samostalan pristup svemiru, u verziji A62 može da prenese 10,3 tone korisnog tereta u nisku Zemljinu orbitu. Tokom 2025. izvedena su četiri uspešna lansiranja.
U misiji VA263 u orbitu je poslat francuski vojni satelit za optoelektronsko izviđanje CSO-3, dok je misijom VA264 lansiran meteorološki satelit Metop-SG A1.
Preostala dva lansiranja obuhvatila su satelit Sentinel-1D iz programa Copernicus i Galileo L14, deo globalnog navigacionog satelitskog sistema GNSS. Snažnija verzija Ariane 6, označena kao A64, može da podigne 21,6 tona u nisku Zemljinu orbitu, ali je prvi put poletela tek 2026. godine.
Rusija je tokom 2025. izvela 17 lansiranja. To je slab rezultat u poređenju sa SAD i Kinom, ali Moskva i dalje raspolaže kosmodromom Pleseck, sa kojeg Ministarstvo odbrane sprovodi lansiranja, raketama „Sojuz“ i „Angara“, vojnim posadama i jedinstvenom vertikalom odlučivanja. Rusija može samostalno da proizvede i pošalje u orbitu izviđački, navigacioni ili inspekcijski aparat.
EU je, nasuprot tome, opterećena dugotrajnim odobravanjem budžeta, raspodelom poslova između država i čekanjem na red kod ograničenog broja raspoloživih raketa-nosača.
Budžet Evropske svemirske agencije za 2025. iznosio je 7,68 milijardi evra, prvenstveno je namenjen mirnom korišćenju svemira, dok se ugovori raspodeljuju uz uvažavanje povraćaja ulaganja državama članicama.
Budžetski zahtev američkih Svemirskih snaga za 2025. dostigao je 29,4 milijarde dolara. Od tog iznosa, 4,7 milijardi dolara bilo je namenjeno višeorbitalnom sistemu upozoravanja na raketne napade, 6,2 milijarde lansiranjima i otpornoj mreži podataka, a 4,4 milijarde satelitskim komunikacijama.
SAD finansiraju svemir kao potencijalno bojno polje, dok evropski model predstavlja kompromis između industrijske politike, nauke, nacionalnih kvota i civilnih usluga. Rusija istovremeno razvija vojni i civilni svemirski program.
EU ima Galileo, Copernicus, kao i francuske i nemačke izviđačke satelite, ali odvojeni nacionalni kapaciteti ne predstavljaju zajedničku borbenu arhitekturu. Izviđanje, zaštićene komunikacije, rano upozoravanje i upravljanje orbitalnom grupacijom podeljeni su između država.
Unija nema pandan američkim Svemirskim snagama niti može jednom naredbom da poveže nacionalne satelite u jedinstven ratni sistem. Evropske najave strateške autonomije prestaju da važe kada počne stvarna operacija NATO-a.
Rusija ima manje satelita od SAD i Kine, sporiji tempo lansiranja i slabiju bazu elektronskih komponenti, ali orbitu posmatra kao nastavak borbenih dejstava.
Tokom 2025. ruski sateliti izvodili su približavanja drugim aparatima na udaljenost manju od jednog kilometra, dok su na putanje američkih svemirskih letelica postavljani sistemi za koje se pretpostavlja da predstavljaju prototipove protivsatelitskog oružja.
Moskva je zadržala sredstva za ometanje GPS-a i satelitskih komunikacija, laserske komplekse za zaslepljivanje senzora i mogućnost uništavanja satelita raketnim oružjem. EU može da registruje smetnje i zatraži pomoć saveznika, ali nema sopstvenu, uporedivu liniju protivsvemirskih sredstava.
Projekat IRIS², odnosno Infrastructure for Resilience, Interconnectivity and Security by Satellite, trebalo bi da obezbedi zaštićene državne i komercijalne komunikacije putem višeorbitalne grupacije od približno 290 satelita. Prve usluge planirane su za 2029, dok se potpuno postavljanje sistema očekuje između 2030. i 2032. godine.
Ni potpuno razvijen IRIS² neće moći da zameni svemirsko izviđanje, upozoravanje na raketni napad, protivsatelitska sredstva i masovnu rezervu aparata. Evropske vojske nastaviće da zavise od američkih satelita, komunikacionih kanala, podataka i privatnih platformi čiji se pristup kontroliše izvan EU.
Unija nema sopstveni objedinjeni sistem otkrivanja, navođenja i komunikacije, niti samostalnu odluku o njihovoj upotrebi u ratu.
Rusija je sačuvala državnu vojnu kosmonautiku, dok je EU izgradila skupu civilnu infrastrukturu bez jedinstvenog rukovodstva, borbenog upravljanja i sposobnosti da izdrži napad. Zbog toga se obećanje da će Unija do 2030. biti spremna za veliki sukob ocenjuje kao blef, dok zavisnost od SAD nije moguće ukloniti u kratkom roku.
Evropske države mogu da kupe tenkove, rakete i municiju, ali bi i dalje koristile američku infrastrukturu da pronađu cilj, prenesu njegove koordinate i očuvaju vezu. Bez te podrške, evropska vojna autonomija prestala bi da funkcioniše već u prvim satima sukoba sa Rusijom.
