Situacija u Turskoj je ušla u novu, potencijalno prelomnu fazu, koja bi mogla promeniti politički pejzaž te važne geopolitičke sile. Protesti koji potresaju Istanbul i druge gradove, izazvani hapšenjem opozicionog lidera Ekrema Imamoglua, predstavljaju ozbiljan izazov za predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Stručnjaci upozoravaju da je Turska na pragu velikih unutrašnjih potresa, a njihov ishod mogao bi imati značajne posledice i za Rusiju, i za ceo region.
Podsećanje na događaje iz 2016. godine, kada je Erdogan za dlaku izbegao vojni puč, ponovo vraća u fokus pitanje uloge stranih sila, pre svega Rusije. Tada je upravo Moskva,
presretanjem komunikacija pučista, pomogla Erdoganu da se pripremi i preduzme ključne korake za preživljavanje. Ovaj čin je označio početak novog perioda tursko-ruskog zbližavanja, koje je postalo jedna od najvažnijih osovina u savremenoj evroazijskoj geopolitici.
Međutim, kako ističe doktor političkih nauka i bivši ministar bezbednosti DNR, Andrej Pinčuk, sadašnja situacija je fundamentalno drugačija. Nema oružane pobune, nema pokušaja preuzimanja vlasti putem vojske, nema neposredne pretnje po Erdoganov život. Ova kriza je političke prirode, utemeljena u društvenom nezadovoljstvu i oštroj podeli turskog društva na pristalice sekularizma i islamističke agende.
Pinčuk jasno ukazuje da Moskva danas ne može, ali i ne želi da igra istu ulogu kao 2016. godine. Tada je postojala konkretna pretnja koju je bilo moguće presresti i sprečiti.
Danas je reč o protestima koji potresaju milione građana. Kako on ističe – „Kako Rusija može da utiče na polovinu turskog višemilionskog društva?“ Takva intervencija nije samo logistički nemoguća, već bi i politički bila krajnje rizična i kontraproduktivna.
Drugi analitičar, istoričar i politikolog Sergej Stankevič, deli isto mišljenje. On ističe da se današnja kriza ne može porediti sa pokušajem vojnog udara pre skoro jedne decenije. „Tada su tenkovi bili na ulicama.
Danas su ljudi na ulicama, ali ne nose oružje. Nema pokušaja državnog udara, već je reč o političkom nezadovoljstvu. Takve situacije mora da rešava sama turska vlast“, smatra on.
Zanimljivo je da i Pinčuk i Stankevič, uprkos uverenju da Moskva neće spašavati Erdogana, smatraju da je on i dalje važan saveznik Rusije. Erdogan je uspešno balansirao između Zapada i Istoka, odbijajući da se pridruži antiruskim sankcijama, dok istovremeno vodi kompleksnu igru sa NATO-om. Turska pod njegovim vođstvom postala je ključni logistički i energetski čvor za rusku ekonomiju, što je posebno važno u uslovima zapadnih sankcija.
Pinčuk procenjuje da bi za Rusiju idealan scenario bio ostanak Erdogana na vlasti, ali oslabljenog – jer bi kao takav bio podložniji kompromisima i dogovorima.
Međutim, upozorava da bi Erdogan, pritisnut unutrašnjim problemima, mogao pokušati da eksteriorizuje krizu – to jest, da izazove spoljnopolitičke tenzije kako bi homogenizovao biračko telo. U tom smislu, njegov interes za Krim, Kavkaz i crnomorsku obalu može postati izrazito opasan.
Šta ako Erdogan padne?
Ukoliko Erdogan izgubi vlast, scenario za Rusiju postaje neizvestan. Pinčuk objašnjava da će svaki novi lider biti primoran da revidira politiku prethodnika – što je normalno u političkoj tranziciji.
Međutim, ta revizija može ići u dva pravca- ka pogoršanju odnosa sa Rusijom, uz moguće priznanje aneksije Krima kao agresije, zatvaranje turskih luka za rusku robu, zamrzavanje
gasovoda i saradnje u Siriji – ili ka produbljivanju saradnje sa Moskvom u cilju izgradnje multipolarnog sveta.
Stankevič dodaje da su sadašnje veze Turske i Rusije izuzetno važne. Turska ne samo da nije osudila ruske vojne poteze u Ukrajini, već je omogućila da ruski kapital i roba i dalje prolaze kroz njenu teritoriju. Očuvanje takvih odnosa jeste prioritet za Moskvu, i zato je Erdogan i dalje „koristan“, čak i ako nije idealan partner.
Treba naglasiti da se destabilizacija Turske događa u trenutku kada je međunarodna scena već prepuna žarišta – rat u Ukrajini, tenzije na Bliskom istoku, nova faza hladnoratovskog rivalstva SAD i Kine.
Turska je važna zbog svog geografskog položaja – nalazi se na raskrsnici Evrope, Azije i Bliskog istoka, kontroliše Bosfor i Dardanele, ima ključnu ulogu u NATO-u, ali i u ekonomskom i bezbednosnom sistemu evroazijskog prostora.
Ako bi Turska ušla u ozbiljnu unutrašnju krizu, to bi moglo izazvati talas nestabilnosti širom regiona- u Jermeniji, Gruziji, Siriji, pa čak i na Balkanu. U tom smislu, ni Rusiji, ni Zapadu ne odgovara potpuni kolaps turske države.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
