Piše, Aleksandar Pavić
Republika Srpska je, usled konstantog pritiska političkog Sarajeva i njegovih inostranih pokrovitelja, već godinama primorana da se bori za ono što joj po pravu pripada – svoje pune dejtonske nadležnosti.
To odavno nije više pitanje prava već pitanje opstanka, što se možda najbolje može videti u neprekidnim pokušajima političkog Sarajeva i njegovih zapadnih pokrovitelja da Republici Srpskoj oduzmu imovinu.
Kao i u pokušajima uvođenja verbalnog delikta po pitanju iskonstruisanog ”genocida” u Srebrenici, zarad trajne diskvalifikacije Srpske kao ”genocidne tvorevine” koju tobože humani Zapad zbog viših interesa čovečanstva mora da ukine.
U tom ključu se može posmatrati i nedavno grozničavo zapadno lobiranje da se usvoji propagandistička i neistinita Rezolucija o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN.
U sadašnjoj sve napetijoj geopolitičkoj situaciji, jasno je da su sami tvorci Dejtona i njihovi sateliti – odnosno kolektivni Zapad predvođen SAD – krenuli u likvidaciju Dejtona preko likvidacije Republike Srpske, odnosno njenog demokratski izabranog političkog rukovodstva.
Oni više ne kupuju vreme – jer je vremena za njih sve manje, s obzirom na sve bližu rusku vojnu pobedu u Ukrajini i njihov panični strah od nje – već hitaju punom parom u pravcu globalne konfrontacije sa multipolarnim svetom u nastajanju, što znači da će sve brže i beskrupuloznije nastojati da uklanjaju sve aktuelne i moguće pretnje i prepreke njihovom novom-starom pohodu na Istok, baš kao nacistička Nemačka uoči Drugog svetskog rata.
Višegodišnji pozivi raznih političkih figura iz NATO-a da treba konačno ”završiti posao” na Balkanu odnose se kako na Srbiju tako i na Republiku Srpsku, koja je pod sadašnjim rukovodstvom nezaobilazna prepreka brzoj i nedemokratskoj integraciji Bosne i Hercegovine u Severnoatlantski savez.
Republika Srpska u punom dejtonskom kapacitetu je očigledno od strane kolektivnog Zapada percipirana kao ozbiljna pretnja i prepreka zapadnim nastojanjima za očuvanjem svoje hegemonije – kako u regionu tako i u Evropi i Evroaziji uopšte.
Pred Srpskom je dakle izbor – ili pristati na trajno odustajanje od Dejtona, što bi značilo i pristajanje na samoubistvo, odnosno samoukidanje, ili nastojati da se što čvršće i brže utvrdi puni dejtonski kapacitet Srpske kao sredstvo pukog opstanka i optimalne odbrane, u skladu sa nedavnim odlukama o pripremi sporazuma o mirnom razdruživanju koji će biti formalno predat Federaciji BiH.
U tom procesu će Republika Srpska morati da pozove u pomoć ne samo međunarodno pravo već i prijateljske sile čiji su interesi, pa i sam opstanak ugroženi od strane istih snaga koje ugrožavaju i Srpsku.
U tom kontekstu se mogu posmatrati i sve učestaliji susreti predsednika Republike Srpske Milorada Dodika sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Vladimirovičem Putinom.
Ostaje za sada nedostupno javnosti da li su na tim sastancima tražene i/ili date ruske bezbednosne garancije Republici Srpskoj ali se može pretpostaviti da Rusija u ovoj fazi konfrontacije sa kolektivnim Zapadom neće sedeti skrštenih ruku ukoliko bi Srpska bila ugrožena i ukoliko bi tražila pomoć.
Pogotovo s obzirom na nedavno upozorenje iz Kremlja da će, s obzirom na dozvolu koju su zapadne sile dale Ukrajini da može da gađa rusku teritoriju dalekometnim sistemima, biti spremna da šalje oružje trećim zemljama koje imaju interes da napadaju odgovarajuće ciljeve u zapadnim zemljama.
A još više u svetlu nedavnog upozorenja Sergeja Lavrova američkom ambasadoru u Moskvi da Kremlj smatra da su SAD postale učesnik u ratu u Ukrajini i da će svakako biti ”uzvratnih mera”.
Sve ovo se može čitati u ključu da je Rusija (mnogi bi rekli – konačno) rešila da ”skine rukavice” u svojoj konfrontaciji sa Zapadom, i to ne samo u Ukrajini.
Postoji naravno i razumljiva zabrinutost da bi dalji odlučni koraci Republike Srpske u pravcu vraćanja svojih otetih dejtonskih nadležnosti nju ugrozili bar podjednako kao gore-navedeni zapadni pritisci.
Međutim, iskustvo govori da Zapad svako popuštanje posmatra ne kao znak dobre volje već kao znak slabosti koju dodatno treba eksploatisati, odnosno kao znak da treba još jače pritisnuti.
Uz to, nema tog dogovora koji je Zapad poštovao u post-hladnoratovskom periodu svoje hegemonije, nema tog pregovaračkog procesa koji nije korišćen samo kao za Zapad neophodno primirje ili kupovina vremena (po matrici Minskih sporazuma).
Stoga, uprkos rizicima koji su u ovakvim sudbonosnim situacijama neizbežni, deluje kao da bi za rukovodstvo Srpske još veći rizik bio zaustavljanje ili vidno usporavanje javno najavljenih i započetih procesa vraćanja dejtonskih nadležnosti, jer bi to moglo da predstavlja ohrabrenje za neprijatelje Republike Srpske da, ”namirisavši krv”, još brže i odlučnije krenu u obračun sa njom. Drugim rečima, svojevrsni Rubikon je pređen.
Podrazumeva se da, uprkos privrženosti mirnom rešenju sadašnje političke krize, Srpska mora da se što bolje pripremi za sve potencijalne scenarije – od mirnih do onih konfliktnih.
Vrlo verovatno je da je ovo poslednje sve vreme i bio cilj zapadnih sila – jer je Zapad ušao u fazu kada više nije u stanju da bude konstruktivan ali i dalje ima ogroman kapacitet za destrukciju, po receptu Luja XIV – posle mene, potop.
Ali svest o toj potencijalnoj opasnosti ne znači da treba postati pasivan i tražiti ”mir po svaku cenu”. Čerčilova poruka Čemberlenu posle Minhena (”Imali ste izbor između rata i sramote. Izabrali ste sramotu, a dobićete i rat”) nije izgubila na aktuelnosti.
Poruka ne mora bukvalno da znači da treba ići u rat, već da se ne sme odustati od sebe, čak i kada je situacija rizična i neizvesna, jer alternativa može da bude još i gora.
(Teze izložene na tribini održaoja 26. juna 2024. u Pres-centru UNS – u organizaciji portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“, uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
(Fakti)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
