Ako se pogleda istorijat eskalacije ukrajinskog sukoba, onda pravo pitanje nije da li će, već kada će zapadne rakete dugog dometa početi da udaraju po Moskvi i drugim ruskim gradovima, daleko od prve linije fronta.
Sukob Rusije i NATO-a na teritoriji Ukrajine ulazi u novu, mnogo opasniju fazu. Kada je postalo sasvim jasno da snage Vladimira Zelenskog – uprkos zapadnoj pomoći koja se rekama uliva u Kijev i u džepove ukrajinske „elite“ – nisu više u stanju da zaustave nalete ruske armije i da će krvavom piru koji je izazvao Zapad uskoro doći kraj, najavljeni su potezi koji će dovesti Evropu i svet na ivicu katastrofe.
Reč je, naravno, o takozvanom odobrenju kijevskom režimu da visokoprecizne zapadne (za sada „samo“ britanske „storm šedou“ i francuske „skalp“) rakete dugog dometa ispaljuje po dubini teritorije Ruske Federacije.
I da, kao što je Zelenski više puta naglašavao, konačno raketiraju sam Kremlj i centar ruske prestonice! Čak i bez obzira na to što Rusi nikada nisu gađali administrativne zgrade u Kijevu, tzv. centre donošenja odluka.
A nema ni potrebe, jer ti „centri“ u Kijevu ne donose nikakve realne odluke, pa je verovatno i to jedan od razloga što i danas postoje. Niti će, nakon što Vašington da odobrenje za upotrebu visokopreciznog oružja dometa preko 500 kilometara, o ciljevima
za gađanje odlučivati Ukrajinci. To će činiti NATO centri, gde se donose strateške odluke o sudbini Ukrajine, za šta će se samo koristiti teritorija ove nesrećne zemlje.
Oružje će biti zapadno, njima će upravljati zapadni oficiri, a izbor ciljeva biće privilegija lidera najmoćnijih NATO država.
Pre svega one najmoćnije. Jasno je da Ukrajina, čak i da je mnogo solidnija država nego što jeste, sama nema ni znanja, ni tehničkih mogućnosti da upravlja ovako sofisticiranim sistemima.
Niti bi iko na Zapadu imao poverenja da im poveri tako nešto u ruke. Dakle, na zapadnim liderima je sada da donesu odluku o tome – da li direktno ulaze u rat protiv Rusije. Sa svim posledicama koje iz toga proističu.
Strateški cilj
Nešto slično je svojim zapadnim kolegama poručio i ruski lider Vladimir Putin, koga uporno odbijaju da slušaju – iako je za proteklih 20 i više godina imao bezbroj konstruktivnih, uzajamno korisnih i kompromisnih predloga, ne samo kada je o Ukrajini reč, već i o mnogim veoma važnim pitanjima za zapadne zemlje.
Iz toga se može izvući logičan zaključak da je strateški cilj zapadnih centara moći uništenje Rusije, čak i po cenu da žrtve budu i oni sami, a pre svega Evropa. Kijev već napada rusku teritoriju bespilotnim letelicama i drugim sredstvima, i priča o tome da li će im dati odobrenje je zamena teza, poručio je Putin.
„Ali kada se radi o korišćenju visokopreciznog oružja velikog dometa zapadne proizvodnje, to je nešto sasvim drugo. Takve udare ukrajinska armija nije u stanju da izvodi.
To je moguće samo korišćenjem obaveštajnih podataka sa satelita kojima Ukrajina ne raspolože.
To su NATO sateliti. Drugo, što je verovatno i ključno, koordinate leta u ove raketne sisteme mogu da unose samo vojnici NATO zemalja. Ukrajinski vojnici to ne mogu.
Zato se ne radi o tome da li dozvoliti ili ne dozvoliti ukrajinskom režimu da nanosi udare po Rusiji ovim oružjem, već o donošenju odluke o tome da li zemlje NATO-a učestvuju
direktno u vojnom konfliktu ili ne. Ako takva odluka bude doneta, označiće ništa drugo do direktno učešće zemalja NATO-a, SAD i evropskih država u ratu u Ukrajini.
To je direktno učešće i to menja samu suštinu i prirodu konflikta. To će značiti da ove zemlje ratuju protiv Rusije, a ako je to tako, mi ćemo donositi odgovaraćuje odluke, polazeći od onih pretnji koje nam budu stvarali“, naglasio je Putin.
Američki predsednik Džozef Bajden, na sastanku s britanskim premijerom Kirom Starmerom u Vašingtonu, izneo je neslaganje sa Putinovim viđenjem situacije. „Ne prihvatam verziju da bi bombardovanje raketama ‘storm šedou’ bilo jednako početku rata NATO-a protiv Rusije“, istakao je lider SAD.
Kako navodi londonski „Tajms“, SAD žele da napadnu rusku pozadinu britanskim i francuskim raketama, jer se plaše da bi upotreba američkih ATACMS-a mogla da izazove nepredvidljive posledice i opasnu eskalaciju situacije.
S druge strane, Vašington se složio da korišćenje „storm šedou“ i „skalpa“ može biti odobreno Ukrajini. Zanimljivo je i krajnje zabrinjavajuće, da se niko nije setio da pita Bajdena i njegove NATO kolege – u čemu je razlika između britanskih i američkih raketa, osim u državi proizvodnje. I, naravno, u tome koja zemlja će „unositi koordinate leta“, kako je objasnio Putin.
„Oni žele više rata“
I to jeste bitna razlika, jer u slučaju dramatične eskalacije i gotovo izvesnog raketnog odgovora Rusije izvan teritorije Ukrajine – Amerikanci veruju da mogu da ostanu po strani. Po principu: jesmo odobrili, jesmo podsticali, ali nismo mi ispalili! Tu bismo mogli da se prisetimo i obrnute situacije od pre pola veka.
Javna je tajna da su tokom rata u Vijetnamu sovjetske posade oborile mnogo stotina američkih aviona.
Možda i najpoznatiji pilot koji je doživeo takvu sudbinu je bivši američki senator, predsednički kandidat i albanski lobista DŽon Mekejn.
Oboren je prilikom bombardovanja Hanoja 1967. i narednih šest godina proveo je u zarobljeništvu, živeći u blatnjavoj rupi, gde je i mučen. To je i dovelo do njegove nepomirljive rusofobije koja ga je opsedala sve do smrti 2018. godine.
Sovjeti su pomagali svojim saveznicima Vijetnamcima da se odbrane od zapadne agresije upotrebom isključivo defanzivnog naoružanja i bez ikakvog ugrožavanja američke teritorije. To isto rade Amerikanci i NATO partneri u Ukrajini s „patriotima“ i ostalim PVO sistemima kojima obaraju ruske dronove i rakete.
Prelazak s odbrambenog na visokoprecizno satelitsko udarno naoružanje svakako bi bio trenutak koji bi označio početak direktne konfrontacije između Rusije i NATO saveznika.
Mnogi na Zapadu to i te kako razumeju. Američki novinar Jan Kerol upozorava na opasnost. „Slušajte šta vrlo jasno govori Putin. Ova odluka da se udari raketama dugog dometa biće bukvalno početak trećeg svetskog rata.
Oni će lagati neobaveštene zapadne ljude i reći da se Ukrajina prosto branila, i za tu eskalaciju će optužiti Rusiju. Oni žele više rata. Oni uvek žele više rata“, istakao je Amerikanac.
I drugi ruski predsednik, sadašnji Putinov zamenik u Savetu bezbednosti RF Dmitrij Medvedev, izneo je ocenu – da je Zapad uveren da Moskva samo blefira da će upotrebiti nuklearno oružje kao odmazdu za najavljene raketne napade u dubini njene teritorije.
Ali da neće učiniti ništa, između ostalog i da ne bi pokvarila svoje odnose s Globalnim jugom. „Da su to intervencije samo na rečima. Da Rusi neće preći crtu. Oni samo plaše“, navodi Medvedev.
„Nuklearni sukob zaista nikome ne treba. To je jako loša priča, sa najtežim krajem. Upravo zato do sada nije doneta odluka o upotrebi nuklearnog oružja, nestrateškog ili strateškog. Mada za to postoje formalne pretpostavke razumljive celoj svetskoj zajednici i u skladu sa našom doktrinom nuklearnog obuzdavanja.
Taj Kursk, na primer (Misli se na upad ukrajinskih trupa u rusku Kursku oblast 6. avgusta 2024, prim. NS). Ali Rusija pokazuje strpljenje. Očigledno je da je nuklearni odgovor izuzetno teška odluka sa nepovratnim posledicama“, upozorava bivši premijer RF.
On, takođe, iznosi veoma veoma sumornu prognozu. „Razmetljiva anglosaksonska nedonoščad ne žele da priznaju jednu stvar: svako strpljenje ima kraj. A u pravu biće oni umereni zapadni analitičari koji su upozoravali: ‘Da, moguće je da Rusi neće odgovoriti na taj način, ali verovatnoća ipak postoji.
Uz to, odgovor može biti i uz upotrebu novih sredstava isporuke u nenuklearnoj varijanti’. I tada je kraj. Gigantska siva istopljena mrlja na mestu ‘majke gradova ruskih’“, zaključio je Medvedev, aludirajući očigledno na uništenje Kijeva.
Kraj strpljenja
Ako se pogleda istorijat eskalacije ukrajinskog sukoba, onda pravo pitanje nije da li će već kada će zapadne rakete početi da udaraju po Moskvi i drugim ruskim gradovima. I biće potpuno jasno da te rakete ne mogu da lansiraju nikakvi Ukrajinci.
Jer njihovi vojnici nisu potpuno ovladali ni upotrebom zapadnih tenkova i aviona, pa je sigurno da neće moći ni raketama. Zapad sada treba da donese tu ključnu odluku, ali ima strah od posledica, i otuda ta besmislena priča da bi Kijev mogao samostalno da lansira ove projektile.
Još je ponekom – od onih koji su se smejali na pominjanje mogućnosti izbijanja svetskog rata zbog Ukrajine – i dalje smešna ova priča, ali je takvih danas sve manje. Sukob se toliko produbio i ulog je postao toliko veliki da se čini da je to jednostavno nije moguće izbeći.
Mnogi bi morali, i na jednoj i na drugoj strani, da odustanu od svojih maksimalističkih ciljeva i pruže jedni drugima ruke. Da li to uopšte neko danas može i da zamisli? Došli smo do ivice.
Webtribune.rs
