Kupili smo kuću u selu, nedaleko od našeg grada. Stara drvena kuća. Pravi drveni okvir napravljen od debelih balvana, potamneo vremenom, izrezbareni stubovi na tremu, pravi ruski stil.
Sve u kući je urađeno vrlo kvalitetno. Glatki, visoki plafon, tamno lakirani pod širokih dasaka koji uopšte nije škripeo pod nogama, uredni, tamni i takođe lakirani drveni prozori.
Činilo se da je u kući rađena neobično stilizovana antička obnova. Kuća je bila nameštena. Izgledala je staro, plemenito i delovala je vrlo čvrsto i masivno. Generalno, pravo porodično gnezdo. Suprug i ja smo uzeli odmor i otišli u kuću na selu.
Početno čišćenje je obavljeno prilično brzo, konačno je bilo moguće sedeti na bilo kom mestu u kući bez straha, pa čak i ležati na krevetu.
Pratite nas na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Počela sam da kuvam, a moj suprug je u dvorištu proveravao antene. Večerali smo uz sveće, jer u kući nije bilo struje. Bili smo umorni, pa smo ubrzo zaspali.
Sanjala sam čudne snove. Izgledalo je kao da sam u ovoj kući živela u različito vreme, u različitim godinama i svaki put se moja sudbina u ovoj kući završila tragično.
Probudila sam se kao da sam istovarala džakove cele noći. Stoga sam odlučila da se ne umaram previše i počela sam da raspremam ormare.
Suprug je završavao nešto oko priključka za struju i vodu, tako da sam ostala sama kod kuće. Nisam ni primetila kako sam počela da razgovaram sam sa sobom, komentarišući sve svoje postupke.
Mi, gradski ljudi, nismo navikli da ćutimo. Pre svega, uzela sam staru garderobu, izbacujući odatle sve krpe, došla sam do donjih fioka. Tu su bili albumi sa fotografijama. Izvadila sam ih i počela da gledam.
Bilo je i vrlo starih fotografija i modernijih, izgledalo je kao da je jedna porodica živela u kući dva veka. Ispitavši fotografije, počela sam da razmišljam šta da radim sa njima i da li da ih bacim. Odlučila sam da pitam komšije ima li ovde neki lokalni muzej.
Uspela sam da saznam da u školi postoji mali ogranak muzeja. Uzela sam kutiju sa fotografijama i otišla u školu. U početku nisu želeli da ih uzmu, ali uspela sam da ih ubedim, tvrdeći da je ova kuća praktično glavna atrakcija u selu.
Da, – rekli su mi, atrakcija, ali muzeji ne govore o takvim kućama. Tada sam saznala da ova kuća ima lošu reputaciju. Navodno su svi ljudi koji su u njoj živeli umrli. Pažljivo sam slušala i suzdržavala svoj sarkazam. Ipak, muzejski službenik uspeo je da mi usadi zrnce sumnje u glavu.
Kad sam se vratila kući, suprug je već bio tamo, a u kući je bilo struje. Večerali smo i pokušali da upalimo šporet. Peć je radila kako treba. U kući je samo potkrovlje ostalo neistraženo. Naoružali smo se fenjerom i popeli se strmim, drvenim stepeništem.
Očigledno je da je tu nekada bila kancelarija. U blizini okruglog prozora nalazio se masivan sto za pisanje, pored visoke police za knjige, malo dalje fotelja i sanduk od kovanog gvožđa. Pod je bio pokriven širokim daskama. Nikad nisam videla takav tavan. Otvorila sam sanduk, bio je pun knjiga.
„Hajde da to pogledamo sutra“, predložio je suprug, a ja sam se složila.
Legli smo u krevet i sve se ponovilo. Težak san o životu u ovoj kući, ali sada sam prepoznala sve te ljude. Videla sam ih na fotografijama. Odjednom sam se probudila, moj muž takođe nije spavao, sedeo je na krevetu, kao da sluša.
„Šta je bilo?“, pitala sam.
„Čini mi se da je neko u toj sobi, čuo sam neku buku.“
„Idemo da vidimo zajedno“, predložila sam.
Otišli smo u veliku sobu. Tamo nije bilo nikoga, ali vrata ormara su bila otvorena, a fioka u kojoj su bile smeštene fotografije ležala je na podu.
Osećala sam se nelagodno. Rekla sam mužu o fotografijama, o muzeju i o zloglasnosti našeg novog doma, ali moj suprug nazvao je sve to predrasudama. Ipak, neko je otvorio ormar … i fioku ostavio na podu. Vratila sam sve na svoje mesto i mi smo se vratili u spavaću sobu.
Ujutro sam se probudila sama u krevetu. Ispostavilo se da je ustao iz kreveta i ponovo naišao na istu fioku izvađenu iz ormara. Tada sam shvatila … s ovom kućom neće biti lako steći prijatelje. Ali nisam htela da odustanem. Uzela sam fioku i otišla do ormara, vrativši sve na mesto.
Kad sam stigla do kuhinje, čula sam zvuk izvlačenja fioke. Nisam se vraćala, doručkovala sam. Rekla sam mužu da više nećemo dirati knjige, neka budu na podu. Posle doručka otišla sam kod komšije da bih saznala ima li u blizini „baba-veštica“.
Ispostavilo se da postoji jedna u susednom selu, saznala sam adresu, kako doći i pozvala muža da ode kod nje. Suprug je u početku negodovao, zatim je vikao, ali na kraju me je odveo do „bake-veštice“. Pozvala sam je da nas poseti. Na moje iznenađenje, ona je odmah pristala
Kad je ušla u kuću, zavese su se vijorile, činilo mi se da je vazduh postao gust i opipljiv. Baka je obišla kuću i vratila se u kuhinju.
Sela je, teško uzdahnula i počela da govori …
„Ovo je vrlo neobična kuća, – rekla je, – kuća sa dušom, građena je vekovima s ljubavlju prema njihovoj porodici. Ovde je živela samo jedna porodica i događaji koji su se ovde odigrali zauvek su se utisnuli u dušu kuće.
Vezana je za tu porodicu. Može se popraviti, duša ove kuće može se izlečiti, ali proces će biti dug. I ne bi trebalo biti mesta za strah, bes i nezadovoljstvo. Situaciju možete promeniti samo strpljenjem i ljubavlju.
Danas ću sprovesti ritual, ali tada će sve zavisiti samo od vas. A sada vas molim da napustite kuću. Idite u šetnju, kad završim, otvoriću vrata u hodniku. Ne ulazite dok su vrata zatvorena.“
Otišli smo, ali ne predaleko, bili smo veoma zabrinuti. Videli smo kako dim izlazi iz dimnjaka naše kuće. Prvo crn, zatim svetliji, a onda je potpuno nestao. Prošla su tri sata, ali vrata se još uvek nisu otvorila. Počela sam da se brinem. Već smo lutali tamo-amo na kapiji izazivajući žarko interesovanje naših komšija. A onda su se vrata otvorila. Uletela sam u kuću. Starica nije ličila na sebe. Kao da je ostarila deset godina.
Haljina joj je bila mokra, sedela je na klupi na ulazu i teško disala. Ponudila sam joj vodu. Nakon što je popila, došla je do daha i rekla:
„Sad napunite kuću svojim stvarima. Najbolje je ako su napravljene vašim rukama. Kuća će vas voleti … A ja moram kući.“
Baka nije želela da uzme novac, ali smo ostavili korpu sa namirnicama na stolu u njenoj kući.
Te noći smo mirno spavali.
Webtribune.rs
Prevod sa ruskog sajta „Životne priče“
