Srpska premijerka i nemačka kancelarka zaključile su posle nedavnog susreta da su u svemu saglasne osim u vezi s Kosovom. Što bi rekli cinici, ili možda pre realisti – sve je u redu osim glavne stvari.
Tako bi verovatno bilo i u nekim budućim susretima, kad Kosovo, možda, ne bude više ta „glavna stvar“: o svemu će se složiti osim oko Republike Srpske, pa osim oko Vojvodine, pa osim oko Raške oblasti ili Sandžaka, pa južne i istočne Srbije… Sve dok ne bude više tog „osim“, odnosno te „glavne stvari“, odnosno dok više ne bude ni Srbije, ili dok ne bude u onom obliku i merama koje je nacrtao nemački katastar.
[adsenseyu1]
To je logika kojoj nas uči istorija. Zato pođimo redom.
Ove godine, osim što se navršavaju dve decenije od NATO bombardovanja Srbije i SRJ, pada još jedna okrugla ali nedovoljno poznata godišnjica – 30 godina otkako je Klaus Kinkel, tadašnji šef nemačke tajne policije BND, poslao specijalni tim tajnih agenata u Zagreb da pomogne Franji Tuđmanu u razbijanju Jugoslavije.
Slučaj je hteo da isti taj Klaus Kinkel, koji je inače bio i operativni rukovodilac nemačkog tajnog štaba za rasturanje SFRJ, umre upravo ove godine kad padaju te dve „jubilarne“ godišnjice.
On je jedan od četiri „najzaslužnija“ Nemca za proizvodnju građanskog rata i nasilno rasturanje te nekadašnje naše zemlje.
Da ih imenujemo: Helmut Kol, kancelar, Hans Ditrih Genšer, ministar spoljnih poslova, Johan Georg Rajsmiler, vlasnik Frankfurter algemajne cajtunga, i pomenuti Klaus Kinkel, u to vreme šef nemačke tajne službe i pomenutog tajnog štaba.
Zašto su Nemci bili najaktivniji i najuporniji u tom svom prljavom i krvavom naumu, možda je najjasnije izrazio Johan Georg Rajsmiler u svom FAZ-u: „Jugoslavija je najveća kazna za Nemačku.“
Zamislite da neko samo vaše postojanje tako moćan doživljava kao kaznu, i to najveću. Od tog ludila spasa zaista nema; mogli biste da dubite na glavi, ali biće šta će biti.
Taj Rajsmiler se nije smirio dok nije u nemačkom javnom mnjenju inaugurisao tezu o „srpskom genocidu“. Neverovatno: u domovini genocida uspostavlja se sintagma o nekom drugom genocidu.
Toliko su Rajsmiler i njegov FAZ, potpomognuti Veltom, bili ogrezli u srbomržnji, da je, kako kaže nemački publicista Peter Gloc, čak i „Genšer morao da im se prilagodi“. Verovatno ga, da dodamo, nije ipak bilo tako teško ubediti. On je savetovao Tuđmana i Kučana da „nema države bez krvi“ i da su „sa svakim ispaljenim metkom za korak bliži nezavisnosti“. A uz to je, decembra 1991. „ubedio“, odnosno ucenio Evropsku uniju, tada zajednicu, da prizna jednostrano i nasilno otcepljene republike Hrvatsku i Sloveniju, pre bilo kakvih dogovora i sporazuma, što je direktno proizvelo rat u Jugoslaviji.
Što se Kola tiče, ostaće upamćen, bar u našem sećanju, da je na svojoj poslednjoj sednici kancelara izdejstvovao odluku Nemačke vlade da se i Nemačka uključi u buduće NATO bombardovanje Srbije i SRJ, uprkos ustavnoj zabrani da Nemačka učestvuje u bilo kom ratu, a pogotovu na teritoriji druge zemlje. Elem, Kol je to učinio pod poslednjom tačkom dnevnog reda, kao kad se na utakmici sudija sprema da svira kraj, a padne gol u poslednjoj sekundi. Bila je to, dakle, njegova poslednja želja.
Ko zna šta je sve radio pomenuti Kinkel kao nemački tajni šef za razbijanje Jugoslavije, ali se javno, kao naslednik Genšera na mestu ministra spoljnih poslova proslavio boljim poznavanjem jugoslovenskog ustava, uključujući i ustavne promene, od nemačkog ustava koji Nemačkoj zabranjuje ratovanje.
Naime, tražio je u tzv. Kontakt grupi da se status Kosova vrati na Ustav iz 1974.
Ima, osim ove četirice, još „zaslužnih“ Nemaca za našu tragediju devedesetih godina, na primer – Gerhard Šreder, koji je nasledio Kola na mestu kancelara i ispunio njegovu „poslednju želju“ da i Nemačka ne izostane iz bombardovanja Srbije, i to treći put u tom veku, pri čemu se naivno pohvalio da je to prvi put posle duže vremena da Nemačka bude „na pravoj strani u ratu“!
I da ne nabrajamo više.
Nasuprot njima da pomenemo samo jedno ime, ali nije Angela Merkel nego veliki Gete. Najveći stvaralac i um koga je nemačka nacija ikad imala, ili bar jedan od najvećih, svakako.
On je znao bolje od svih njih ko su Srbi. Gete je, da podsetimo, naučio srpski da bi mogao u originalu da čita naše epske pesme, da bi upoznao i razumeo naš etički kodeks koji je u njima sadržan. Da bi osetio našu dušu.
Uzgred, sada se to naše najveće umetničko i duhovno blago jedva pominje u školskim programima, ali to je već neka druga priča. Nije ni čudo kad nam udžbenike istorije, književnosti i srpskog jezika piše nemačka izdavačka kuća.
Prirodni nastavak prethodne priče ponudili su nam Dragoslav Mihajlović u svojim „Čizmašima“ i glumac Aleksandar Berček, koji briljantno igra komamdanta kasarne Čiču, solunca i patriotu, koji, kao i cela njegova slavna vojnička i starešinska struktura gubi bitku sa vojničkim birokratama i čizmašima, kako ih Mihajlović zove.
Elem, čizmaši ne mogu da zadrže Nemce ni nekoliko dana kad ponovo nasrću na nas 41. godine. A kad nemački tenk ulazi u Čičinu ulicu, ovaj staje ispred te grdosije i vadi pištolj: „Zar opet! Pa, dokle, bre?“ – izgovara kao za sebe i puca u njih.
Zbilja, zar opet i dokle – Nemci?
Kako su to oni umislili da treba da nas uče pameti, da nam određuju granice, da nam postavljaju uslove, da nas kažnjavaju, da nam priznaju ili ne priznaju ovo ili ono, da nam određuju broj stanovnika … Jer, oni su valjda ibermenši, šta li? Mi se odbranimo, zajedno sa drugima, oteramo ih, oni opet, pa opet, pa dokle?
Onda nahuškaju na nas Amerikance, čak i Francuze, Hrvati već jedva čekaju kao zapete puške, pre toga Bugare, sada i Šiptare, Engleze da i ne pominjemo jer oni su u svakoj čorbi zaprška…
Gospodo Nemci, mi nećemo s vama da ratujemo, hoćemo da trgujemo, da sarađujemo, ali izbijte sebi iz glave da ste nam nadređeni. Mi smo slobodni u sebi, oduvek i zauvek, zar to niste shvatili iz svih tih vaših idiotskih pokušaja da nas pokorite?
Pa zar vas baš ničemu nije naučio vaš veliki i mudri Gete? On je posle jedne naše pesme video s kim ima posla, vama nije dovoljan ni ceo vek, ni cela istorija, ni nekoliko ratova i toliko pogibija.
Mnogo je, gospodo, vaših ljudi, vaših mladih ljudi, izginulo u balkanskim gudurama da biste potčinili i preobratili Srbe. Da biste nam promenili svest. A tek naših ljudi – da se tome odupru. Tri miliona u dva svetska rata.
Vaših je doduše izginulo znatno manje, ali glavna razlika nije u tome. Vaši su izginuli za pogrešne, anticivilizacijske ciljeve, a naši za najljudskije, iznad svega – za slobodu, kojom je protkano čitavo naše epsko pesništvo.
Ono isto zbog kojeg je najveći genij vašeg velikog roda učio naš mali-veliki jezik.
[adsenseyu4]
Helmut Kol uspešniji od Adolfa Hitlera
Belgijski publicista Mišel Kolon piše o Franji Tuđmanu kao o „rasisti koji je aktivno promovisao etničku mržnju i činio sve što je mogao da rasturi Jugoslaviju“.
Nemačka je, navodi dalje Kolon, podržala i finansirala ovog hrvatskog nacionalistu i poslala mu oružje pred rat. Osim oružja, poslala mu je, s istim ciljem, i pomenuti tim tajnih agenata BND.
Berlin, po njegovom mišljenju, nikada nije priznao postojanje jugoslovenske države koja se hrabro opirala nemačkoj agresiji u oba svetska rata.
Duboko se angažujući na rasturanju Jugoslavije, Nemačka je stavila EU pred svršen čin. Preuranjeno nemačko priznavanje secesionističkih republika – Hrvatske i Slovenije – dovelo je do pokretanja fatalnog zupčanika.
Kolon u svom članku pod naslovom „Jugoslaviju je rasturila Nemačka, a iza su stajale SAD“, citira na kraju i bavarskog ministra unutrašnjih poslova koji je 1992. godine izjavio: „Helmut Kol je uspeo tamo gde car Vilhelm i Hitler nisu uspeli“.
Da citiramo samo još jednog Nemca, bivšeg državnog sekretara u Ministarstvu odbrane Nemačke i poslanika Bundestaga Vili Vimera: „Beograd je žrtva agresorskog rata koji je sproveden potpunim napuštanjem međunarodnog prava. Agresor mora nadoknaditi štetu koju je prouzrokovao, a ona je znatno veća od sto milijardi dolara.“
Poslanica Bundestaga: Stav Nemačke o Kosovu – licemeran
Još je Slobodan Milošević svojevremeno govorio da „Nemci nisu narod sluge“, ali smo tek ovih dana i meseci svedoci nemačkog nastojanja da se izvuku ispod američkog oklopa.
Nikad se, međutim, ne zna šta je za nas bolje a šta gore i šta sve „samostalnim“ Nemcima može pasti na pamet. Evo, upravo hoće da kandiduju svog čoveka da učestvuje u rešavanju kosovskog pitanja.
Kad bismo se pravili malo naivni, mogli bismo da se pitamo – šta se to njih toliko tiče. Pogotovu što ih niko ne zove da u tome arbitriraju. Uostalom, mi ne određujemo svog predstavnika da rešava nemačke probleme; na primer, da arbitrira u rešavanju nemačkog spora s Danskom oko izgradnje gasovoda Severni tok 2.
Reč je, ozbiljno govoreći, o principijelnom pitanju: kako to Nemci hoće da izađu ispod američkog kišobrana, a ne pada im napamet da bi neko hteo da izađe ispod njihovog kišobrana. Na primer, mi Srbi.
To što ne razumeju mnogi Nemci, među njima i kancelarka Merkelova, razume poslanica Bundestaga, doduše s našim prezimenom – Žaklin Nastić: „Stav Nemačke da je nezavisnost Kosova gotova stvar, licemeran je i arogantan“, kaže ona ovih dana. „Definitivno je bila greška što je Nemačka priznala nezavisnost Kosova, i to među prvima. To je bilo kršenje srpskog i međunarodnog prava, i u suprotnosto sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN“, zaključuje Nastićeva i podseća da se „od nemačkog priznanja nezavisnosti situacija na Kosovu značajno pogoršala“.
Slobodan Jovanović (Fakti.org)
