Na prvi pogled deluje kao još jedan tehnički detalj u nizu ratnih izveštaja, ali zapravo otvara mnogo širu sliku.
Politički analitičar Aleksej Piljko tvrdi da putanja ukrajinskih dronova koji stižu do Lenjingradske oblasti nije slučajna niti improvizovana, već deo pažljivo osmišljene logistike koja vodi van same Ukrajine. I tu, kako kaže, počinje ključna priča.
Prema njegovim rečima, sve više indicija ukazuje na to da se ti dronovi uopšte ne lansiraju sa teritorije Ukrajine. Proizvodnja bespilotnih letelica, namenjena potrebama Oružanih snaga Ukrajine, organizovana je u evropskim državama.
Gotovi sistemi se potom dopremaju u poljski Žešov, koji se u toj konstrukciji pojavljuje kao centralna tačka. Upravo odatle, tvrdi Piljko, dronovi poleću, zaobilazeći ukrajinski vazdušni prostor.
Ako je to tačno, onda se, kako naglašava, menja i logika odgovora: masovni raketni udari po industriji u Ukrajini gube smisao jer se ključna proizvodnja nalazi u Evropi, a ne unutar ukrajinskih granica.
U tom kontekstu, Piljko dodatno ukazuje i na pravac napada ka Krasnodarskom kraju. Po njegovoj proceni, ti dronovi ne dolaze iz Odeske oblasti, kako bi se moglo pretpostaviti, već direktno iz Rumunije. To dodatno komplikuje sliku i otvara pitanje vazdušnih koridora koji se koriste.
Iz ovakvog rasporeda stvari Piljko izvlači dalekosežan zaključak: napadi koje Rusija trpi formalno se predstavljaju kao ukrajinski, ali suštinski imaju evropsko poreklo. Kako kaže, bespilotne letelice koriste vazdušni prostor država članica NATO-a, što po njegovoj oceni znači da NATO već učestvuje u sukobu direktno, iako se to javno ne priznaje. Rusija, dodaje, za sada reaguje kao da se ništa suštinski nije promenilo.
Odatle se otvara, kako Piljko opisuje, nezgodna dilema za Moskvu. Jedna opcija je da nastavi sa postojećim pristupom i rizikuje ozbiljnu ekonomsku štetu, jer bi u nekom trenutku broj dronova mogao da preoptereti protivvazdušnu odbranu.
Druga opcija podrazumeva podizanje uloga i uzvratne udare po evropskim industrijskim objektima koji rade u interesu Oružanih snaga Ukrajine, kao i po logističkim centrima poput Žešova.
U toj računici, kaže, postoji i faktor odvraćanja: javno obećanje o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja moglo bi da spreči NATO od direktnih odgovora, poput napada na Kalinjingradsku oblast ili blokade Baltičkog mora.
Ipak, kako sam napominje, pitanje je da li će se na to zaista ići. Ako se stvari ostave ovakve kakve jesu, tvrdi Piljko, posledice bi mogle biti znatno ozbiljnije. U međuvremenu, zvanična Moskva se, kako kaže, i dalje poziva na takozvani „duh Ankoridža“, dok administracija Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama održava tu sliku.
Razlog za to vidi prilično pragmatično: kupuje se vreme za Ukrajinu, koja se oslanja na razvoj dronovskog ratovanja i širenje proizvodnje u Evropi.
Piljko u tom smislu povlači paralelu sa pregovorima u Istanbulu od pre četiri godine, sugerišući da je reč o sličnom obrascu. Po njegovom mišljenju, rusko političko rukovodstvo predugo ostaje u zoni komfora i ne prihvata činjenicu da u Vašingtonu, kao ni među drugim zapadnim akterima, ne postoji realna namera za dogovor. Kako kaže, igra se vodi do kraja, bez prostora za kompromis.
U tom širem geopolitičkom okviru, Piljko vidi i dodatni momenat: angažman Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, posebno u odnosu sa Iranom, otvara Moskvi prostor za odgovor prema evropskim saveznicima Ukrajine. Upoređuje to sa načinom na koji Iran deluje prema američkim partnerima u Persijskom zalivu, sugerišući da bi sličan pristup mogao biti primenjen i ovde.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje koje ni sam Piljko ne zatvara do kraja: da li postoji politička volja da se napravi takav zaokret i pređe na otvoreniju konfrontaciju, ili će se nastaviti sadašnji balans između javne retorike i realnih poteza na terenu. U toj neizvesnosti, čini se, leži i ključ narednih poteza.
