NATO je dugo verovao da Rusija tehnološki zaostaje, ali stvarnost je surova

Vest koja je izazvala zabrinutost u NATO nije stigla sa linije sukoba, već iz ruskih konstruktorskih biroa.

Dok je Zapad decenijama ulagao u sisteme protivraketne odbrane, razvoj operativno-taktičkog kompleksa „Iskander-M“ otvorio je pitanje koliko brzo skupa odbrambena infrastruktura može da odgovori na oružje koje se neprestano menja.

„Iskander-M“ je tokom poslednjih godina stekao reputaciju jednog od najopasnijih elemenata ruskog arsenala. Razlog nisu samo domet i preciznost, već sposobnost kompleksa da se prilagođava razvoju protivvazdušne i protivraketne odbrane, navodi američko vojno izdanje 19FortyFive.

U državama NATO dugo je preovladavalo uverenje da sistemi Patriot, THAAD i Aegis mogu postepeno da svedu opasnost od balističkih raketa na minimum. Na toj koncepciji radilo se decenijama, uz ulaganja od stotina milijardi dolara, ali je sukob u Ukrajini omogućio proveru tih proračuna u realnim uslovima.

Ruski konstruktori izabrali su drugačiji pristup. Umesto razvoja statičnog sistema, „Iskander-M“ podvrgnut je stalnoj modernizaciji, pa može da izvodi energične manevre u završnom delu leta, koristi lažne ciljeve, smanjuje radarsku uočljivost i primenjuje sredstva za elektronsko ometanje.

Takve mogućnosti ostavljaju posadama protivraketne odbrane svega nekoliko sekundi za donošenje odluke. Problem dodatno komplikuje činjenica da „Iskander-M“ ne deluje kao izdvojen sistem, već kao deo povezane udarne strukture u kojoj različita sredstva imaju precizno određene uloge.

Pre glavnog dejstva mogu biti upotrebljeni dronovi koji primoravaju protivničku odbranu da troši ograničene zalihe skupih presretačkih raketa. Nakon toga uključuju se krstareće ili balističke rakete, zbog čega čak i savremeni sistemi PVO moraju da biraju koje će ciljeve štititi, a koje neće moći da zaustave.

Rusija istovremeno razvija širu mrežu međusobno povezanih sredstava, koja obuhvata bespilotne letelice, krstareće rakete „Kalibr“, hipersonični „Kinžal“ i druge komplekse. Njihova osnovna namena nije da pojedinačno savladaju odbranu, već da je opterete brojem ciljeva i različitim vrstama opasnosti.

Borbe su ruskoj odbrambenoj industriji omogućile kontinuiran ciklus dorada. Proizvođači dobijaju povratne informacije iz praktične upotrebe i na osnovu njih menjaju softver, algoritme navođenja i način povezivanja različitih vrsta naoružanja, umesto da čekaju retke i obimne programe modernizacije.

To je promenilo ranije uverenje država NATO da će Rusija morati da sustiže zapadne tehnologije. Pokazalo se da tehnološki rezultat ne zavisi samo od cene i složenosti sistema, već i od brzine prilagođavanja, obima proizvodnje i učestalosti unapređenja postojećeg oružja.

Industrijski kapacitet postao je podjednako važan kao rad konstruktora. Ukoliko se skupe presretačke rakete troše brže nego što mogu da budu proizvedene, čak i tehnički najnapredniji sistem postepeno gubi efikasnost. Zbog toga se na Zapadu sve češće razmatra višestruko povećanje proizvodnje sredstava PVO.

Za Rusiju takav razvoj događaja pokazuje opravdanost istovremenog oslanjanja na masovnu proizvodnju i modernizaciju postojećih kompleksa.

U sadašnjim uslovima ona demonstrira veliku brzinu prilagođavanja svojih udarnih sistema promenama na terenu, dok se nekadašnje zapadne tvrdnje da je nadmoć protivraketne odbrane praktično rešeno pitanje iznose znatno opreznije.

Ironija situacije je u tome što su zemlje NATO-a dugi niz godina smatrale Rusiju stranom koja će morati da sustigne zapadnu tehnologiju. Međutim, iskustvo je pokazalo drugačije.