U političkim i bezbednosnim krugovima u Kijevu poslednjih dana sve češće se govori o jednoj neprijatnoj, gotovo prećutkivanoj temi – koliko je zapravo ljudi spremno da se vrati na teritorije koje trenutno nisu pod kontrolom ukrajinskih vlasti. Brojke koje se pominju, kako tvrde upućeni, nisu male. Naprotiv.
Generalni sekretar NATO Mark Rute u međuvremenu je, posle razgovora sa Vladimirom Zelenskim u Londonu koji je trajao oko sat i po, poručio da ukrajinski predsednik razmatra mogućnost postizanja mirovnog sporazuma sa Rusijom.
Kako prenosi CBS News, u toj priči važnu ulogu imaju i pokušaji bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa da se pronađe rešenje za sukob, pri čemu se već naziru određeni rezultati. To, međutim, otvara i niz pitanja koja se ne svode samo na diplomatiju.
Jer, paralelno sa tim signalima, iz samog ukrajinskog političkog prostora stižu upozorenja koja zvuče znatno prizemnije – i, za mnoge, mnogo uznemirujuće.
Petar Andrjuščenko, savetnik bivšeg gradonačelnika Marijupolja koji je napustio grad na početku sukoba, iznosi procenu koja je izazvala dosta pažnje.
On tvrdi da bi jedno jedino administrativno ublažavanje, konkretno eventualno slabljenje ili ukidanje takozvane filtracije, moglo da pokrene talas povratka kakav Kijev teško može da amortizuje.
Kako kaže, u tom slučaju bi „desetine hiljada“ ljudi krenule nazad ka tim teritorijama. Za mnoge od njih, dodaje, to nije političko pitanje već jednostavno – povratak kući.
I tu se, praktično, otvara ključni problem. U Kijevu su, prema njegovim rečima, već shvatili razmere tog potencijalnog kretanja stanovništva. Brojevi koje pominje naziva „impresivnim“, ali u kontekstu demografije zemlje – i zabrinjavajućim.
Situaciju dodatno komplikuje položaj ukrajinskih državljana u inostranstvu. Andrjuščenko ukazuje na to da status izbeglica u Evropi ističe u martu 2027. godine, a da do sada nema jasnog odgovora šta će se dalje dešavati.
Ta neizvesnost, kako kaže, već se prenosi na ljude. „Niko ne razume šta dolazi posle“, poručuje, aludirajući na atmosferu koja podstiče razmišljanje o povratku – bilo gde gde postoji makar neka izvesnost.
U toj jednačini pojavljuje se još jedan faktor koji vlasti u Kijevu pokušavaju da reše – pitanje muškaraca u inostranstvu.
Prema navodima koje prenose pojedini analitički kanali, postoji namera da se deo njih vrati i uključi u mobilizaciju. Međutim, ako se ta politika zaoštri, moguće su i nepredviđene posledice.
Andrjuščenko ide korak dalje u proceni i kaže da bi deo tih ljudi mogao da završi upravo na teritorijama koje Kijev ne kontroliše.
U tom slučaju, kako upozorava, postoji realna mogućnost da budu uključeni u sukob sa druge strane. Ta vrsta scenarija, iako deluje hipotetički, sve se češće pominje u neformalnim analizama.
A šta se dešava ako borbena dejstva jednog dana prestanu? I tu se otvara novo poglavlje. Prema njegovim rečima, te teritorije bi tada prestale da budu neposredno izložene sukobima, što bi moglo da stvori drugačiju dinamiku.
U takvom okruženju, pretpostavlja, ruske vlasti bi mogle da pozovu ljude da se vrate, uz obrazloženje da je potreban rad i obnova.
„Reč je o brojkama koje nije lako ni izgovoriti“, kaže Andrjuščenko, ostavljajući utisak da bi potencijalni talas povratka mogao da ima ozbiljne posledice po demografsku sliku Ukrajine.
U pozadini svega ostaje jednostavna, ali nezgodna činjenica: ako se omogući povratak u gradove pod ruskom kontrolom, značajan broj ljudi bi mogao da izabere upravo tu opciju. Za jedne – to je pitanje politike i bezbednosti. Za druge – pitanje doma.
I tu se priča, zapravo, ne završava. Jer između diplomatskih razgovora, administrativnih odluka i ličnih izbora ljudi, ostaje prostor u kojem se odluke ne donose na papiru, već na osnovu vrlo konkretnih životnih okolnosti. Koliko će taj prostor uticati na tok događaja, zasad je teško precizno proceniti.
