Da bi izbegao bankrot tadašnjeg samoupravnog socijalizma, doživotni predsednik SFRJ namestio poraz fudbalske reprezentacije Jugoslavije, a kredit nikad nije vraćen
Jedna od najvećih kontroverzi koja prati učešće našeg nacionalnog tima na Svetskim prvenstvima vezana je za Mundijal odigran 1974. godine u Nemačkoj.
Možda bi Jugoslavija bolje prošla na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. da nije bilo Josipa Broza! Tito je, prema tvrdnji novinara hrvatskog Jutarnjeg lista Tomislava Židaka, prodao utakmicu s domaćinom za čak 700 miliona maraka.
[adsenseyu1]
„Plavi“ su 26. juna 1974, u okviru grupe B, igrali s domaćinima i glatko su poraženi, golovima Brajtnera i Milera, sa 2:0.
Jugoslavija je na 10. Mundijalu važila za odličan tim koji je mogao daleko da dogura. Ali, posle remija s Brazilom (0:0) i rasturanja Zaira (9:0), izabranici Miljana Miljanića poklekli su pred „pancerima“.
A samo 24 sata ranije Tito je prvi put u životu posetio Nemačku, u nameri da izvuče kredit od 700 miliona maraka, kojim je trebalo da se izbegne bankrot tadašnjeg samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji, a maršal je dan pre meča sa Nemačkom priredio prijem u Diseldorfu u hotelu „Park“ na kom su bili i tadašnji reprezentativci.
Kredit nikad nije vraćen i postavlja se pitanje da li je to cena fudbalskog poraza „plavih“ kojom je omogućeno legendarnoj nemačkoj generacije Bekenbauera, Gerda Milera, Majera, Brajtnera i ostalih da se popnu na svetski tron.
– Posle poraza pukla je priča da je utakmica bila nameštena, da smo je prodali za kredit koji nam je dao nemački kancelar, da je Nemačka kupila titulu svetskog šampiona, da nikad nismo vratili tih 700 miliona maraka… Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli – evocira uspomene legendarni golman Jugoslavije Enver Marić.
Marić kaže da je u reprezentaciji atmosfera bila očajna, a svemu je kumovao novac.
– To su izazvali „Puma“ i „Adidas“. „Puma“ je nudila bogate ugovore ako promenite kopačke, pa smo tako Dragan Džajić i ja dobili 20.000 maraka što smo obuli njihove kopačke. Zatim, premije za plasman na SP, koje su iznosile tada vrlo značajnih 15.000 maraka, fudbalski savez nije želeo da isplati. Atmosfera je bila grozna, tim se raspadao – otkrio je Marić.
Tadašnji poslovođa plavih, Zvezdina „desetka“ Jovan Kule Aćimović, kaže da su meču prethodila dva neobična događaja koja su išla na ruku domaćoj ekipi, a bili su protiv interesa jugoslovenske selekcije.
– Poseta Tita je načisto poremetila pripremu za meč. Da je bio neko drugi, to bi bilo neprihvatljivo, ali radilo se o Titu … – prisećao se svojevremeno Aćimović.
– Na dan utakmice. Odveli su nas u rezidenciju našeg poslanstva u Diseldorfu i tamo smo dva sata čekali Tita da bismo se pozdravili s njim. Zamislite kako je bilo igračima koji su imali utvrđen način pripreme za mečeve da od 11 pre podne do jedan sat po podne stoje i čekaju, a u tri sata igraju odlučujući meč. Pričaš sa saigračima, šta drugo da radiš? Gunđali smo sebi u bradu, nervirali se što se gomila Titovih poltrona vrzma oko nas i čeka da ubere neki poen za sebe, a najmanje su brinuli o reprezentaciji. Onda se i Tito pojavio, pozdravio nas i završila se priča.
Da li je postojalo nešto što je još bilo sumnjivo u toj utakmici, kao što tvrdi Hrvat Ivan Buljan?
– Nisam mogao da razumem jedino odluku selektora Miljanića da u tim stavi Dražena Mužinića, a da na klupi ostavi Blekija Bogićevića, koji je bio siguran na lopti. Mužinićeva uloga je bila nova za njega, isto kao da su mene postavili na poziciju centarhalfa. Mogao bih ja da budem štoper na meču s Dorćolom, ali ne bi to bilo rešenje za ozbiljne i velike utakmice.
https://youtu.be/F7f6KxvNROw
(Jutarnji list)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
