Mogućnost ozbiljnog sloma ukrajinskog fronta otvorila bi za SAD i evropske zemlje dilemu za koju Džon Miršajmer ne vidi povoljno rešenje.
Profesor je u razgovoru sa Glenom Dizenom, objavljenom na Jutjubu, ocenio da Zapad nema dovoljno efikasnu vojnu opciju da preokrene rat, dok bi prelazak na pregovore posle velikog ruskog napredovanja značio prihvatanje sporazuma koji odražava nepovoljan odnos snaga.
Miršajmer dovodi u pitanje koliko bi promena stava Donalda Trampa prema Ukrajini uopšte mogla da promeni stanje na bojnom polju.
Prema njegovim rečima, čak i ako Tramp odluči da ponovo čvršće podrži Kijev, ostaje pitanje šta SAD konkretno mogu da isporuče. Miršajmer pita koliko dodatnog naoružanja postoji, koliko sistema Patriot može da bude poslato i postoji li politička volja za izdvajanje veoma velikih novih suma novca.
Obaveštajna podrška bi se, prema njegovom očekivanju, nastavila, ali ona već dugo postoji. Sličan problem vidi i kod Evropljana: šalju dronove, daju obaveštajne podatke i politički podržavaju nastavak rata, ali Miršajmer ne vidi novu vojnu mogućnost koja bi mogla da preokrene odnos snaga.
Zato tvrdi da ne postoji „magična formula“ kojom bi Zapad mogao da omogući ukrajinsku pobedu. Po njegovoj proceni, nastavak postojeće politike može da zadrži Ukrajinu u ratu, ali ne i da joj obezbedi pobedu. Posledica bi, kako smatra, bilo dalje gubljenje teritorije, novi ljudski gubici i sve veće slabljenje države.
Dodatno ograničenje za SAD Miršajmer vidi na Bliskom istoku.
On ne očekuje da rat u Ukrajini i sukob sa Iranom postanu jedno neposredno ratište, ali tvrdi da su povezani raspoloživim američkim vojnim resursima. Prema njegovim rečima, veliki broj dragocenih sistema i projektila upotrebljen je na Bliskom istoku, pa oni više nisu dostupni za Ukrajinu.
Kao najvažniji primer naveo je Patriot. Miršajmer tvrdi da su SAD od početka rata sa Iranom potrošile približno dve trećine svojih raketa Patriot i upozorava da njihova proizvodnja zahteva mnogo vremena. Iz toga izvodi zaključak da Vašington nema dovoljne količine koje bi mogao da prebaci Ukrajini.
Napad Ukrajine na iranski brod u Crnom moru, prema njegovom mišljenju, neće dovesti do spajanja dva rata.
Miršajmer smatra da Kijev nema racionalan interes da, dok vodi iscrpljujući rat protiv Rusije, otvara još jedan sukob sa Iranom. Isto važi za Teheran: Iran već vodi konfrontaciju sa SAD i Izraelom i, prema njegovoj proceni, nastoji da deo tereta prebaci na saveznike kao što su Hezbolah, Huti i iračke milicije. Zbog toga ne očekuje ozbiljnu ukrajinsko-iransku eskalaciju.
Mnogo ozbiljnije pitanje za Miršajmera nastaje ako se ukrajinska vojska približi tački raspada.
On navodi da mnogi politički i bezbednosni krugovi u Evropi, kao i deo američkog establišmenta, Rusiju smatraju egzistencijalnom ili smrtnom pretnjom. Sam Miršajmer ne deli procenu da bi ruska pobeda u Ukrajini značila da Moskva namerava da osvaja istočnu ili širu Evropu, ali naglašava da činjenica da mnogi zapadni lideri veruju u takvu opasnost čini njihovu reakciju na mogući ukrajinski poraz teško predvidivom.
Ako bi ukrajinske snage počele da se raspadaju, Zapad bi, u osnovi, imao dva pravca: vojnu eskalaciju ili diplomatiju.
Miršajmer ne veruje da NATO može uspešno da uđe u direktan rat protiv Rusije. Evropske vojske, posebno britansku i nemačku, ocenjuje kao nedovoljno sposobne za takav sukob i ne veruje da bi mogle da uđu u Ukrajinu i poraze rusku vojsku.
Još važnijim smatra nuklearni faktor. Direktan rat NATO-a i Rusije nosio bi mogućnost eskalacije do upotrebe nuklearnog oružja, pa Miršajmer zaključuje da Zapad nema realnu vojnu opciju kojom bi mogao značajno da podigne ulog bez ekstremnog rizika.
Preostaje diplomatija, ali ni nju ne vidi kao politički jednostavan izlaz za Zapad.
Miršajmer rat opisuje kao sukob u kojem se protiv Rusije ne bori samo Ukrajina već Ukrajina uz podršku Zapada. Ako bi ruska vojska porazila veliki deo ukrajinskih snaga i osvojila dodatnu teritoriju, a Zapad zatim zatražio primirje, sporazum bi morao da odrazi stanje stvoreno na bojnom polju.
Kao mogući model pominje zamrznuti sukob nalik onome koji je nastao posle Korejskog rata 1953. godine. Međutim, iz perspektive Zapada, smatra Miršajmer, pregovaranje u trenutku kada je protivnik ostvario velike vojne dobitke praktično bi značilo pregovaranje o uslovima sopstvenog poraza.
Zbog toga zaključuje da bi SAD, Evropa i Ukrajina ostale bez dobre opcije ukoliko ukrajinska vojska počne da se raspada ili ako Rusija iz sadašnjeg sporog napredovanja pređe u mnogo brže potiskivanje ukrajinskih snaga.
Zapadu je ostalo da prihvati pobedu Rusije ili da dalje pokusa dronovima da onesposobi rusku privredu i potencira unutarnje sukobe. Ocigledno, opredelili su se za drugu opciju. Sad je samo pitanje kako ce Rusija reagovati. Britanci rade sve da napadi budu pod ukrajinskom zastavom, a iza logistike, naaoruzanja, svega stoje oni. Kazem, samo je pitanje kako ce Rusija dalje reagovat. Za sada reaguje unistavanjem svega sto stigne u Ukrajinu ali to je gotovo nemoguce. Morat ce napraviti daljnji korak i to veoma skoro. Da sam na njihovom mestu, prestao bi prodavati sirovu naftu i napravio bi sa time haos na zapadu. Rusi to sigurno nece napravit. Ostaje da vidimo.
…sve dok se Rusi nedoste (ako!) da i oni posalju noname dronove na britanske brodove lil gradove. Onda ce Britanci tajnim kanalima trazit primirje.