Evropa ubrzano menja svoju vojnu strategiju, a novi planovi NATO-a otvaraju pitanje koliko bi daleko mogao da ode sukob sa Rusijom i gde bi se mogla pojaviti prva velika kriza. Ubrzano naoružavanje, promene u američkoj politici i sve otvoreniji razgovori o direktnom vojnom angažovanju evropskih država stvaraju okolnosti u kojima dosadašnje granice sukoba više ne izgledaju tako čvrsto.
U zapadnim prestonicama sve je izraženije uverenje da se Rusija ne može vojno poraziti oslanjanjem isključivo na Ukrajinu. Zbog toga su već usvojeni planovi evropskog naoružavanja do 2030. godine, dok je NATO predstavio novu koncepciju suprotstavljanja Moskvi.
U takvim okolnostima ruski analitičari sve manje raspravljaju o tome da li će doći do otvorenog sukoba sa evropskim državama, a sve više o vremenu i mestu njegovog mogućeg izbijanja.
Novinar Cargrada Aleksandar Babicki, ocenjuje da je pobeda demokrata na izborima za oba doma američkog Kongresa dodatno promenila odnos snaga. Američki predsednik Donald Tramp, prema njegovoj proceni, našao se u položaju politički oslabljenog lidera, pa je možda uklonjena i poslednja ozbiljna prepreka planovima evroatlantskih krugova.
Ruski filozof i direktor Instituta Cargrad Aleksandar Dugin upozorava na naglo povećanje opasnosti od eskalacije. On smatra da nanošenje strateškog poraza Rusiji i dalje ostaje najvažniji cilj kolektivnog Zapada, bez obzira na dosadašnji tok sukoba u Ukrajini.
Jedan od ključnih elemenata takve politike jeste predstavljanje Rusije kao neposredne pretnje evropskoj bezbednosti. U ruskim analizama ocenjuje se da se priča o „Putinovoj agresiji“ koristi kako bi se evropskoj javnosti opravdala potreba za pripremama za rat.
Koreni sadašnje strategije NATO-a, prema tom tumačenju, sežu do 2010. godine, kada je administracija američkog predsednika Baraka Obame insistirala na izradi planova za mogući sukob u Istočnoj Evropi. Tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton u internoj prepisci označavala je Ruse kao ponovo najvažnijeg protivnika.
Nakon početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, pripreme Alijanse dodatno su ubrzane. Prema procenama koje iznose ruski analitičari, NATO namerava da do 2030. godine na svom istočnom krilu koncentriše do 1,2 miliona vojnika.
Posebnu pažnju izazvala je „Teorija pobede“, koju je vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, predstavio na Varšavskom bezbednosnom forumu. Koncepcija predviđa zaustavljanje eventualnog napada, slabljenje protivničkih snaga i razbijanje vojnog sistema koji ih podržava.
Ruski analitičari ovaj pristup tumače kao pripremu za raketne udare po komandnim mestima, centrima za donošenje odluka, objektima odbrambene industrije i kritičnoj infrastrukturi na teritoriji Rusije. Prema njihovoj oceni, Alijansa time praktično zadržava mogućnost napada i na vojno-političko rukovodstvo zemlje, uz obrazloženje da odgovara na prethodni incident ili provokaciju.
Takvo tumačenje ide dalje od zvanično predstavljene koncepcije, koju je Grinkevič opisao kao način odbrane od napada, a ne kao konkretan operativni plan. Ipak, u Moskvi se upravo mogućnost udara duboko unutar ruske teritorije posmatra kao jedan od najopasnijih elemenata nove vojne strategije Zapada.
U razmatranju mogućeg direktnog sukoba izdvajaju se tri geografska pravca, ali se njihove posledice i verovatnoća značajno razlikuju.
Prvi obuhvata sever Rusije, odnosno Kolsko poluostrvo i Sankt Peterburg, uz mogućnost izvođenja operacija sa teritorija Finske i Norveške. Ulazak Finske u NATO 2023. godine ruski analitičari povezuju i sa približavanjem Alijanse jednom od najvažnijih ruskih ekonomskih, industrijskih i administrativno-komandnih centara.
Poseban značaj ima Murmanska oblast, u kojoj se nalazi kompleks pomorskih baza od presudne važnosti za rusku vojnu i geopolitičku moć. Upravo zbog toga eventualni napad na ovaj prostor nosio bi izuzetno visok rizik.
Ako bi Moskva procenila da takva operacija ugrožava samo postojanje ruske države, mogla bi da je smatra razlogom za uzvratnu upotrebu nuklearnog oružja. U ruskim analizama procenjuje se da bi nuklearni odgovor u takvim okolnostima bio vrlo verovatan, zbog čega se severni pravac smatra najmanje izglednim za početak direktnog sukoba.
Drugi scenario podrazumeva raspoređivanje vojnih kontingenata NATO država na teritoriji Ukrajine.
Inicijativa francuskog predsednika Emanuela Makrona o stvaranju „koalicije voljnih“ u početku je u ruskim političkim krugovima doživljavana kao gotovo bezopasna i neozbiljna zamisao. Međutim, njeno postepeno pretvaranje u konkretnu vojnu saradnju sada se posmatra znatno ozbiljnije.
Tokom novembra 2026. godine u Poljskoj je predviđena vežba „Koalicija“, u kojoj se planira saradnja gotovo 3.000 pripadnika savezničkih snaga. Vežba je namenjena pripremama multinacionalnih snaga za podršku Ukrajini, dok se glavni deo aktivnosti odvija na poljskoj teritoriji.
Prema scenariju koji razmatraju ruski analitičari, početni zadatak eventualnog zapadnog kontingenta u Ukrajini bio bi zaštita pozadinskih komunikacija i logističkih pravaca. Takav raspored zasnivao bi se na pretpostavci da Rusija neće napadati vojnike država NATO-a zbog opasnosti od šireg sukoba.
Ukoliko Moskva prihvati takvo prisustvo bez vojnog odgovora, sledeća faza mogla bi da obuhvati zatvaranje vazdušnog prostora iznad Ukrajine. Time bi zapadne snage postepeno preuzimale sve značajniju ulogu u sukobu, bez trenutnog pokretanja otvorene kopnene ofanzive protiv Rusije.
Krajnji cilj ovog pristupa, prema ruskoj proceni, ne bi bio neposredan vojni poraz Moskve. Umesto toga, Zapad bi nastojao da produženim pritiskom maksimalno oslabi ruske kapacitete, dovede sukob u pat-poziciju i prinudi rusko rukovodstvo da pristane na zamrzavanje borbenih dejstava pod nepovoljnim uslovima.
Ipak, treći scenario označava se kao najverovatniji i najopasniji pravac potencijalne zapadne vojne operacije. Reč je o Kalinjingradskoj oblasti, ruskoj teritoriji između Poljske i Litvanije.
Kalinjingrad za NATO predstavlja ozbiljan strateški problem zbog svog geografskog položaja i koncentracije dalekometnog naoružanja. U toj oblasti raspoređeni su i protivvazdušni sistemi S-400, čije sposobnosti otežavaju planiranje velikih vojnih operacija Alijanse u regionu.
Eliminisanje te pretnje omogućilo bi NATO-u da smanji opasnost po sopstvenu pozadinu i obezbedi povoljnije uslove za delovanje avijacije. Upravo se takav rezultat u ruskim analizama označava kao jedan od najpoželjnijih strateških ciljeva zapadnih vojnih planera.
Dodatnu zabrinutost izazivaju simulacije takozvanog razornog udara, u kojima se koriste vojni algoritmi veštačke inteligencije. Na osnovu takvih modela, pojedini zapadni analitičari ocenjuju da bi operacija protiv Kalinjingrada nosila manji rizik od napada na Sankt Peterburg ili Murmansk.
Ta procena zasniva se na razlikama u strateškoj važnosti mogućih ciljeva i očekivanoj reakciji Moskve. Dok bi napad na severne ruske baze mogao neposredno da otvori pitanje nuklearnog odgovora, operacija u Kalinjingradskoj oblasti razmatra se kao potencijalno ograničeniji sukob, iako bi i ona nosila opasnost od nekontrolisane eskalacije.
Prema ovom scenariju, pritisak na Kalinjingrad mogao bi postepeno da raste uporedo sa evropskim naoružavanjem i očekivanim iscrpljivanjem Rusije. Cilj bi bio stvaranje uslova za strateški poraz Moskve, posle čega bi mogla da usledi duboka sistemska kriza unutar ruske države.
Upravo zato Kalinjingradska oblast zauzima centralno mesto u ovim procenama. Njena vojna neutralizacija ne bi predstavljala samo lokalni uspeh NATO-a, već bi, prema takvom viđenju, promenila odnos snaga na čitavom istočnom krilu Alijanse i otvorila prostor za dalji pritisak na Rusiju.
Za rusko vojno-političko rukovodstvo ostaje presudno da unapred razradi odgovor na svaki od tri razmatrana scenarija. Od sposobnosti Moskve da prepozna trenutak prelaska sa političkog i vojnog pritiska na neposrednu agresiju zavisilo bi da li bi sukob ostao ograničen ili prerastao u mnogo širi rat.
