Makedonska vlast, koja je pod patronatom SAD, svesno je pustila Gruevskog da pobegne iz zemlje
Tema misterioznog odlaska bivšeg premijera Makedonije kako bi izbegao zatvorsku kaznu očito je mnogima za izbegavanje. Zapravo, jedini ko je o toj temi otvoreno progovorio bio je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, te je time odmah u startu sasekao kampanju koja je bila spremna protiv Srbije. Ostali lideri država koje je Gruevski koristio za svoj tranzit, osim premijera Mađarske koja je bila finalna destinacija Nikole Gruevskog, manje-više ćute kao zaliveni.
[adsenseyu1]
Naravno, sve izneseno u ovom tekstu može se prihvatiti samo kao autorovo razmišljanje na temu napuštanja Makedonije od strane Gruevskog, jer konkretne informacije, izuzimajući onu da je bivši makedonski premijer dobio zatraženi azil u Mađarskoj, niko niti objavljuje, niti tu temu želi da eksploatiše.
FORMA I SUŠTINA
Od samog starta krenula je da kruži priča kako je Gruevski pobegao preko Srbije, te da su Srbija i Mađarska, sa sve ruskom logistikom, pomogle Gruevskom da se domogne Budimpešte. No, ne lezi vraže, ubrzo se saznalo da je Gruevski zapravo prvo otišao u Albaniju, pa iz Albanije u Crnu Goru, potom u Srbiju i na kraju u Mađarsku.
Ispostavlja se da su ga iz Makedonije automobilom povezli službenici mađarske ambasade u Skoplju. Zbog toga je planirana kampanja protiv Srbije morala da se stopira, jer kako objasniti na koji način je Gruevski najpre napustio Makedoniju – posebno ako su mu bili oduzeti pasoši, kako smo ranije čitali – a potom i prošao kroz najmanje dve NATO države, Albaniju i Crnu Goru, dok se nije domogao Srbije.
Ono što moramo da znamo je činjenica da je Gruevski oduvek imao prijateljske odnose sa Viktorom Orbanom, pa je logično bilo da razmišlja u tom pravcu da svoju kožu spašava preko naših severnih suseda.
Orban se ovde pokazao kao istinski prijatelj koji ume da ceni dobre odnose. Međutim, zanimljivo je da Makedonija – u kojoj Amerikanci kontrolišu maltene i kada će ko na izvršenje nužde – tek tako da dopusti arhineprijatelju Gruevskom da mirno izađe iz države u kojoj mu je prethodno na montiranom suđenju izrečena kazna.
Namerno ističem da je sudski proces bio montiran, jer teretiti nekoga za ono za šta terete Gruevskog je zaista idiotski.
Nešto slično je ovde montirano Miri Marković o tome da je navodno zvala telefonom sekretara Vlade Cicu Knežević da vidi da li nekome može da se dodeli stan.
U principu, ovakvi sumanuti procesi protiv pripadnika bivših struktura obično se vode iz pukog revanšizma, kako bi im se stavilo do znanja da se protiv velike sile nikada ne smeš buniti. To je ujedno i opomena novim vlastima šta će im se dogoditi ako ne budu poslušne. Samim tim, Gruevski je dobio presudu samo formalno od makedonskog suda. Suštinski, ta presuda je napisana u američkoj ambasadi u Skoplju. Možda ju je sročio i sam ambasador Bejli.
POJEO VUK MAGARCA
Ipak, i samim Amerikancima je jasno da Gruevski ne bi smeo da ispadne politička žrtva, što bi se u slučaju njegovog odlaska na robijanje zbog besmislenog krivičnog dela oličenog u nabavci službenog automobila zaista i dogodilo.
Otuda je najbolje rešenje bilo da se nekako otarase Gruevskog, a bekstvo iz Makedonije je bila izuzetna prilika. Time bi američki pion Zoran Zaev na duže vreme izgubio adekvatnog protivnika na političkoj sceni, a Gruevski ne bi robijao za glupost.
Što bi naš narod rekao – pojeo vuk magarca. Ovde se samo postavlja pitanje da li je Gruevski dobrovoljno pristao da ode ili je bio nateran po principu da mu je to bila jedina šansa da sačuva glavu.
U državi u kojoj za „dobar dan“ hapse novinare koji ne pišu na liniji aktuelne vlasti ili političke aktiviste koji se protive sporazumu sa Grčkom, Gruevski sa presudom ne bi imao šta da traži.
Nemam dokaze, ali pretpostavljam da mu je na najdirektniji način zaprećeno, pa je shodno tome sam procenio da je najbolje da ode na neko duže vreme u zemlju koja bi mu dala azil. Mađarska se ponudila, a sve ostalo je istorija. Da nije tako bilo, svako bi postavio pitanje kako je uopšte uspeo da izađe, odnosno kako ga granična služba Makedonije na granici sa Albanijom nije vratila nazad.
Takođe, s obzirom da su svi znali da je prešao u Albaniju, pravo pitanje je kako ga neko u Albaniji nije uhapsio, pa posle i Crnoj Gori. Na kraju krajeva, Mađarska je takođe članica NATO i ona kao takva mu daje azil.
Komedija u celoj priči je što njemu, kao osuđenom koji je navodno pobegao iz zemlje, tek posle dva dana od bekstva podižu Interpolovu poternicu, na koju se, verujem, niko neće ni obazirati.
Sve u svemu, možemo zaključiti da je Gruevski otišao tako što je njegova zemlja, sa sve američkim rukovodstvom, što onim iz ambasade u Skoplju, što onim iz formalne makedonske vlade, zažmurila na oba oka.
On lično, ubeđen sam, nije voljno pristao na ovo, jer je imao prilike i mnogo ranije da pobegne, ali je stoički izdržao sva suđenja i čak sačekao zatvorsku presudu.
Verovatno je mogao i mnogo ranije da ode, a ne da čeka farsu od suđenja. Planirana kampanja protiv Srbije odmah je obustavljena, jer bi bilo besmisleno optuživati Srbiju za bilo šta u ovoj situaciji. Verovatno je medijskim kerberima u Srbiji zato i naloženo da o ovoj temi više ni reč ne napišu. Za nekoliko dana sve će svakako biti zaboravljeno.
Vladimir Đukanović (Standard.rs)
