Jedna od najzapaljivijih tema koja je protekle nedelje uzburkala javnost u Francuskoj nije bila vezana za međunarodne odnose, oružje ili čak ukrajinsku krizu – već za pravo na dostojanstvenu smrt.
Izjava predsednika Emanuela Makrona da bi zakon o tzv. „kraju života“ mogao biti tema nacionalnog referenduma, razlila je nemir po celoj zemlji. I dok zakon o legalizaciji asistirane smrti čeka zeleno svetlo u parlamentu, polemika u društvu već ključa.
Na prvi pogled, tema izgleda strogo medicinski i moralno delikatno – u pitanju je pravo teško bolesnih ljudi da uz saglasnost zatraže ubrzan kraj svojih muka. Najčešće se kao primer navodi rak u terminalnoj fazi. I dok jedni u tome vide human čin, drugi s pravom upozoravaju na mogućnost zloupotrebe.
U stvarnosti, stvar je daleko kompleksnija i dotiče same temelje društvene etike, poverenja u lekare, a sve češće i političku instrumentalizaciju osetljivih pitanja.
Makronov intervju na nacionalnoj televiziji nije izazvao toliku pažnju zbog spoljnih pitanja, već zbog nagoveštaja da bi mogao raspisati referendum o zakonu koji bi legalizovao asistirano okončanje života. On je naglasio da bi se na taj korak odlučio samo ako parlament ne postigne saglasnost.
A saglasnosti – nema. Dva različita predloga već mesecima lutaju hodnicima Narodne skupštine: jedan se odnosi na poboljšanje palijativne nege, drugi otvara vrata proceduri prekida života pod lekarskim nadzorom.
Unutar same vlade vlada podeljenost. Ministar unutrašnjih poslova Brunu Retajo oštro se protivi. U intervjuu za Le Journal du Dimanche izjavio je da bi prihvatanje zakona značilo da je „lakše zatražiti smrt nego medicinsku pomoć“ i da je to u potpunoj suprotnosti sa njegovim poimanjem ljudskog dostojanstva.
Nasuprot njemu, ministarka zdravlja Ketrin Votren vidi u ovom zakonu „alternativu neizdrživom bolu“ i podržava ideju da ljudi u poslednjim danima dobiju pravo na odluku.
Ali, ni među lekarima nije postignut konsenzus. Onkolog Olivije Tredan upozorava da ovakav zakon „ruši osnovni odnos poverenja između lekara i pacijenta“.
On ističe da postoji opasnost da se procedura svede na brzu administrativnu rutinu: „U situaciji kada odluku donosi lekar bez konsultacija s porodicom, može doći do situacije u kojoj oslabljeni pacijent, u trenutku krize, zatraži smrt i dobije je – u roku od nekoliko dana.“
Još konkretnije upozorenje stiže od Tjudgjuala Dervijea iz udruženja Alliance Vita, koji upozorava da legalizacija asistirane smrti može stvoriti društveni pritisak na starije, siromašne i psihološki ranjive da izaberu smrt – jer će im sistem indirektno sugerisati da su teret.
Kao ilustraciju tog straha, često se pominje slučaj Holanđanke Aurelije Brouvers, koja je u 29. godini, u psihičkom rastrojstvu, legalno pristupila eutanaziji – što je otvorilo veliku debatu o tome da li sistem uopšte ume da proceni „stvarnu volju“ ljudi u krizi.
Na suprotnoj strani, dr An Viven iz organizacije Za pravo na dostojanstvenu smrt, tvrdi da čak i kada postoji kvalitetna palijativna nega, postoje ljudi koji, svesni svega, žele da sami odluče kada će otići – i da im društvo to pravo ne sme uskratiti.
Zakon, kaže ona, ne sme biti zamena za brigu, već dopuna – krajnja opcija kada više nema nade ni mogućnosti olakšanja.
Međutim, kritičari podsećaju da brojke koje se iznose u javnosti često dolaze uz manipulaciju. Žan-Mari Le Mne iz fondacije Žerom Ležen kaže da je većina anketnih pitanja nameštena tako da postavlja lažnu dilemu: ili smrt, ili neizdrživo patnje – a da se ne pominje mogućnost ulaganja u negu.
„U suštini, ceo projekat je odgovor na pritisak – ideološki, ekonomski i utilitarni. Palijativna nega je skupa i dostupna bogatima, dok eutanazija ne košta ništa. Pitanje je – kome je to pogodno?“, zaključuje on.
Sam Makron je, tokom intervjua, prikazao i snimak novinara Šarla Bjetrija, koji boluje od neizlečive bolesti i podržava zakon. Predsednik je rekao da se nada parlamentarnoj saglasnosti, ali da je spreman na referendum „ako se dođe do blokade“.
U teoriji, Ustav mu to dopušta – ali ne treba smetnuti s uma da Macron često koristi takve teme za skretanje pažnje sa gorućih problema.
Prema ispitivanju koje je Le Figaro objavio još pre televizijskog obraćanja, dve trećine Francuza smatra da bi referendumi trebalo da se održe o – imigraciji i državnim finansijama. Kanal BFMTV došao je do sličnih rezultata: građani žele da odlučuju o pitanjima migracija, poreske politike, javnog duga i penzija.
Ali baš o tim temama Makron nije otvorio prostor za direktno izjašnjavanje – pravdajući to navodnim ustavnim ograničenjima. Eutanazija, sa druge strane, iznenada se našla u centru pažnje.
Za neke – iskren pokušaj da se reši važno životno pitanje. Za druge – providan manevar da se pažnja skrene sa socijalnih i ekonomskih lomova.
Jedno je jasno: Francuska nije još spremna da jednoznačno odgovori na pitanje – gde prestaje pravo na život, a počinje pravo na smrt. I da li država sme da stane na jednu stranu u toj tihoj ljudskoj borbi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
