Piše: Eduard Limonov
Bilo bi bolje da živimo obaška i da ne obraćamo nikakvu pažnju na njih tamo.
Jutros sam nešto razmišljao o trapavom susretu u Helsinkiju.
[adsenseyu1]
Zamislite na kratko da je Rusija prestala da opšti sa Zapadom i da reaguje na njegove zamerke i mišljenja. Da živimo obaška, ne obraćajući nikakvu pažnju na njih tamo.
Da li bi nam zbog toga bilo gore?
E pa, ne bi nam bilo gore već – mnogo bolje!
Koliko bi samo otpalo razloga za brbljanja i gledanje u dno šoljice od kafe.
Sve čega kod nas nema – naučili bismo da sami pravimo. Uostalom, mi već sve imamo, a ono čega nema – možda nam i nije potrebno.
Kod nas postoji lažna ideja da su nam oni potrebni. To je iluzija naše taštine.
Oni nam nizašta nisu potrebni.
Ni njihovi gradovi sumnjive starine. Ni njihovi turistički centri u kojima je „sve uključeno za varvare“.
Nisu nam potrebna ni njihova mišljenja o nama. Kao ni njihovo oduševljavanje nama ili njihova mržnja prema nama.
Nuklearno oružje je naš jedini prijatelj!
A oni neka idu dođavola!
