Događaji u Siriji su se nedavno jasno preokrenuli na gore, i postoji sve veći broj dokaza da je ruska vojska u Siriji na meti sistematske kampanje “uznemirujućih napada“ analizira The Saker.
Prvo, došlo je do (relativno uspešnog) napada dronom i minobacačem na rusku vazduhoplovnu bazu u Hmeimimu. Zatim je došlo do obaranja ruskog Su-25 nad gradom Masran u provinciji Idlib. Sada čujemo o ruskim žrtvama u američkom napadu na sirijsku kolonu (zajedno sa preteranim tvrdnjama o “stotinama“ ubijenih Rusa).
U prvom slučaju su ruski zvaničnici otvoreno izrazili svoju snažnu sumnju da je napad bio, ako nije planiran i sproveden od strane SAD, onda je barem koordiniran sa američkim snagama u blizini. U slušaju obaranja Su-25 nije bilo otvorenih optužbi, ali su mnogi stručnjaci izjavili da visina na kojoj je Su-25 oboren snažno ukazuje na prilično moderan MANPAD tipa koji se obično ne viđa u Siriji (ne tako suptilan nagoveštaj da su to bili američki Stinger-i koji su poslati Kurdima od strane SAD).
Što se tiče najnovijeg napada na sirijsku kolonu, ono o čemu se raspravlja nije to ko ga je počinio, već koji tip ruskog osoblja je bio uključen, ruska vojska ili privatni izvođači (ovi drugi su mnogo verovatnije objašnjenje s obzirom da sirijska kolona nije imala zaštitu iz vazduha).
Razmatrajući ih odvojeno, ni jedan od ovih incidenata ne znači mnogo, ali gledajući ih zajedno, oni mogu ukazivati na novu američku strategiju u Siriji- da kazne Ruse koliko god je to moguće, bez otvorenog američkog napada na ruske snage.
Ova hipoteza se čini uverljivom iz sledećih razloga:
Prvo, SAD i Izrael se još uvek oporavljaju od poraza u Siriji. Asad je još uvek na vlasti, „Daeš“ je manje-više poražen, Rusi su bili uspešni ne samo u svojim vojnim operacijama protiv „Daeša“, već i u svojoj kampanji da dovedu što više “dobrih terorista“ za pregovarački sto.
Sa završetkom uspešne konferencije o Siriji u Rusiji, i generalnim sporazumom svih stranaka da počnu da rade na novom ustavu, postojala je stvarna opasnost da nastupi mir, a to je nešto čemu se određene strane odlučno protive.
Drugo, i Tramp i Netanjahu su obećali da će doneti mnogo “pobeda“ kako bi dokazali koliko su muževni i snažni (u poređenju sa šonjama koje su im prethodile). Početak otvorenog rata protiv Rusije bi definitivno bio “dokaz muškosti“, ali i previše opasan. Ubijanje Rusa “na marginama“, da tako kažemo, uz poricanje, ili, alternativno, ubijanje ruskih privatnih izvođača je mnogo bezbednija, a time i daleko privlačnija opcija.
Treće, u Rusiji slede predsednički izbori, a Amerikanci se još uvek očajnički drže svog razmišljanja da ako Putinu stvore probleme (sankcije ili vreće za tela iz Sirije), oni mogu nekako negativno uticati na njegovu popularnost u Rusiji (u stvarnosti oni postižu suprotan efekat).
Na kraju, pošto su SAD već odavno izgubili sposobnost da zaista išta urade, njihovo logičko razmišljanje je da nikome drugom ne dozvole da budu uspešni. To je glavna svrha kompletnog američkog raspoređivanja u severnoj Siriji- da stvore probleme Turskoj, Iranu, Siriji i, naravno, Rusiji.
Poenta je sledeća: pošto su Amerikanci izjavili da će (ilegalno) ostati u Siriji sve dok se situacija ne “stabilizuje“, oni sada moraju da ulože sve svoje napore u to da destabilizuju Siriju. Da, postoji neka vrsta perverzne logike u svemu tome…
Za Rusiju bi se sve te loše vesti mogle sumirati na sledeći način- iako je Rusija porazila „Daeš“ u Siriji, ona je još uvek daleko od toga da porazi SAD na Bliskom istoku. Međutim, dobra vest je to da Rusija ima opcije da se bavi ovom situacijom.
Prvi korak: Ohrabrivanje Turaka
Postoji kontra-intuitivno, ali na mnogo načina idealno rešenje za Ruse da se suprotstave američkoj invaziji na Siriju- uključiti Turke. Kako?
Ne direktnim napadanjem američkih snaga, već napadanjem kurdskih milicija iza koji se Amerikanci trenutno “kriju“ (barem politički). Razmislite o tome, iako se SAD (ili Izrael) neće premišljati pre nego što napadnu sirijske ili iranske snage, konkretan napad na turske snage bi nosio ogroman politički rizik: nakon pokušaja državnog udara, uz podršku SAD, protiv Erdogana i, samo da bi dodali so na ranu, američke podrške za stvaranje “mini Kurdistana“ i u Iraku i u Siriji, američko-turski odnosi su na najnižem nivou ikada, i ne bi bilo potrebno mnogo da Turci budu gurnuti sa ivice, sa potencijalno kataklizmičnim posledicama za SAD, EU, NATO, CENTCOM, Izrael i sve interese AngloCionista u regionu.
Zaista, ne može se preuveličati strateški značaj Turske za Evropu, Mediteran i Bliski istok, a Amerikanci to znaju. Iz ovoga proističe veoma realna, iako ne bas dobro shvaćena, posledica- turske oružane snage u Siriji u suštini uživaju ono što bismo mogli nazvati “političkim imunitetom“ od bilo kojih američkih napada, odnosno da (gotovo) bez obzira na to šta Turci rade, SAD (gotovo) nikada neće razmatrati otvorenu upotrebu sile protiv njih, jednostavno zato što bi posledica, recimo, napada USAF-a na tursku vojnu kolonu bila previše ozbiljna.
Zapravo, verujemo da su američko-turski odnosi toliko loši i toliko jednostrani, da se turski napad na kolonu ili položaj Kurda (ili “dobrih terorista“) sa ugrađenim američkim specijalnim snagama, čini daleko verovatnijim od američkog napada na tursku vojnu kolonu.
Šta bi SAD uradile/mogle da urade? Sličnu odmazdu? Nikako! Ne samo da je ideja o tome da SAD napadne državu članicu NATO-a prilično nezamisliva, nego bi nakon toga najverovatnije usledio turski zahtev da se SAD/NATO potpuno povuku sa teritorije Turske i njenog vazdušnog prostora.
U teoriji, SAD bi mogle zatražiti od Izrealaca da obave prljavi posao za njih, ali Izraelci neće imati mnogo interesa da započinju rat sa Turskom oko onoga što je američki problem u “mini- Kurdistanu“.
Ako bi Turci napali američke vojnike, došlo bi do protesta i naleta “konsultacija“ i drugih simboličnih akcija, ali pored svega toga, SAD bi pretrpele gubitke i ne bi učinile ništa u vezi sa tim. Što se tiče Erdogana, njegova popularnost kod kuće bi se samo povećala. Ono što sve to znači, jednostavno rečeno, jeste da ako postoji jedan akter koji može ozbiljno poremetiti operacije SAD-a u Siriji, ili čak prisiliti SAD da se povuku, to je Turska.
Ta vrsta spsosobnosti takođe daje Turskoj mnogo pregovaračke moći sa Rusijom i Iranom, što Erdogan sigurno pažljivo koristi u svoju korist. Do sada je Erdogan samo pretio da će isporučiti “osmanlijski šamar“ Sjedinjenim Državama, a državni sekretar Tilerson putuje u Ankaru da pokuša da izbegne katastrofu, ali turski slučaj da SAD izaberu ili tursku ili kurdsku stranu u sukobu, vrlo obzbiljno ograničava šanse za bilo kakav pravi proboj (izralski lobi je 100% iza Kurda).
Nikada ne treba reći nikada, ali tvrdimo da bi ovom trenutku trebalo da se desi čudo da bi se zaista spasio odnos SAD i Turske. Rusija može pokušati da iskoristi ovu dinamiku.
Glavna slabost celokupnog ovog koncepta je, naravno, to da su SAD i dalje dovoljno snažne, uključujući i unutar Turske, i da bi bilo opasno za Erdogana da pokuša otvoreno da im suprotstavi i da im prkosi. Do sada je Erdogan postupao smelo, i otvoreno je prkosio SAD, ali on takođe shvata koji su rizici ako ode predaleko, a za njega čak i u razmatranju da preduzme takve rizike mora biti izgleda za veliku korist za njega.
Ovde Rusi imaju dve osnovne opcije: ili da obećaju Turcima nešto vrlo korisno ili da nekako dodatno oštete trenutne odnose između SAD i Turske. Ruskim naporima da oštete odnose SAD-a i Turske u velikoj meri pomaže američka podrška Izraelu, Kurdima i Gulenistima.
Drugi očigledan rizik je da se svaka operacija protiv Kurda može pretvoriti u još jednu podelu Sirije, ovog puta od strane Sirije. Međutim, realnost je da Turci ne mogu zauvek ostati u Siriji, pogotovo ne ako se Rusija i Iran tome suprotstavljaju. Takođe postoji i pitanje međunarodnog prava koje je Americi mnogo lakše da ignoriše nego Turcima.
Iz svih ovih razloga, korišenje Turaka da izvrše pritisak na SAD ima svoja ograničenja. Ipak, ako Turci nastave da insistiraju na tome da SAD prestanu da podržavaju Kurde, ili ako nastave da vrše vojni pritisak na kurdsku miliciju, onda čitav američki koncept “mini-Kurdistana“ propada, a uz to i kompletan plan za podelu Sirije.
Do sada su se Iračani na brzinu pozabavili “mini Kurdistanom“ sponzorisanim od strane SAD u Iraku, a Turci sada preduzimaju neophodne korake da se pozabave sa “mini Kurdistanom“ sponzorisanim od strane SAD u Siriji, u kom trenutku će “njihov“ problem biti rešen. Turci nisu zainteresovani da pomognu Asadu, ili u vezi sa tim Putinu, i nije ih briga šta se dešava sa Sirijom sve dok je “njihov“ kurski problem pod kontrolom.
To znači da Sirijci, Rusi i Iranci ne treba da polažu mnogo nade u to da se Turci okrenu protiv SAD, naravno, osim ukoliko se ne stvore prave okolnosti. Samo će budućnost reći da li će Rusi i Iranci moći da pomognu stvaranju takvih okolnosti.
Drugi korak: Zasićenje Sirije sa mobilnim savremenim odbrambenim sistemima kratkog i srednjeg dometa
Trenutno niko ne zna kakve sisteme vazdušne odbrane su Rusi isporučivali Sirijcima u proteklih nekoliko godina, ali je to očigledno pravi put za Ruse- isporučivanje što većeg broja savremenih i modernih mobilnih sistema vazdušne odbrane Sirijcima. Iako bi ovo bilo skupo, najbolje rešenje bi bilo isporučiti što više Pancir-S1 mobilnih sistema i 9K333 Verba MANPAD-a Sirijcima i Irancima.
Kombinacija ova dva sistema bi u velikoj meri zakomplikovala bilo kakvu vazdušnu operaciju Amerikanaca i Izraelaca, posebno zato što ne bi bilo praktičnog načina da se pouzdano predvidi lokacija sa koje bi oni mogli delovati. A pošto SAD i Izrael deluju na sirijskom nebu totalno kršeći međunarodno pravo, dok bi sirijske oružane snage štitile svoj suvereni vazdušni prostor, takva isporuka sistema vazdušne odbrane Siriji od strane Rusije bi bila besprekorno legalna.
Za SAD bi bilo apsolutno nemoguće da znaju ko je zapravo pucao na njih, jer su ovi oružani sistemi mobilni i lako ih je prikriti. Baš kao i u Koreji, Vijetnamu i Libanu, ruske ekipe bi čak mogle biti poslate da upravljaju sirijskim sistemima vazdušne odbrane i niko ne bi mogao dokazati da su “Rusi to uradili“, kada bi američki i izraelski avioni počeli da padaju sa neba.
Rusi bi poricali odgovornost (ono što CIA naziva “plausible deniabilitiy“). Amerikanci i Izraelci bi se, naravno, okrenuli protiv slabije strane, Sirijaca, ali to ne bi napravilo neku razliku na terenu, jer sirijsko nebo ne bi postalo bezbednije za američke ili izraelske vazduhoplovne snage.
Druga opcija za Ruse bi bila da ponude nadogradnju (softver i rakete) postojećim sirijskim sistemima vazdušne odbrane, naročito njihovim drumskim-mobilnim 2K12 Kub i 9K37 Buk sistemima. Ovakva nadogradnja, naročito ako su u kombinaciji sa dovoljno raspoređenih Pancira i Verba, bila bi noćna mora za Amerikance i Izrelce. Turci ne bi mnogo marili jer oni u suštini već lete uz potpuno odobrenje Rusa, a ne bi ni Iranci koji, koliko je poznato, nemaju vazdušne operacije u Siriji.
Jedan prigovor na ovaj plan bi bio da dvoje mogu igrati ovu igru, i da ništa ne prečava SAD da pošalju još naprednije MANPAD-e svojim saveznicima “dobrim teroristima,“ ali taj argument u potpunosti promašuje poentu- ako obe strane učine istu stvar, ona strana koja najviše zavisi od vazdušnih operacija (SAD) će izgubiti mnogo više od strane koja ima prednost na terenu (Rusi).
Osim toga, slanjem MANPAD-a u Siriju, SAD otuđuju saveznika Tursku, dok ako Rusija pošalje MANPAD-e i druge SAM-ove u Siriju, jedini koji će se žaliti su Izraelci. Kada se to dogodi, Rusi će imati jednostavan i istinit odgovor- mi nismo započeli ovu igru, vaši američki saveznici jesu, možete otići i zahvaliti se njima na ovom neredu.
Glavni problem u Siriji je činjenica da SAD i Izraelci trenutno deluju na sirijskom nebu potpuno nekažnjeno. Ako se ovo promeni, to će biti spor i postepen proces. Prvo, došlo bi do nekoliko izolovanih gubitaka (poput izraelskih F-16 nedavno), a onda bismo videli da bi se lokacija američkih i/ili izraelskih vazdušnih udara postepeno promenila od urbanih centara i centralnih komandnih mesta na manje, izolovane mete (kao što su kolone vozila).
To bi ukazalo na svesnost da većina značajnih ciljeva već ima previše dobru odbranu. Na kraju bi se broj vazdušnih letova postepeno zamenio udarima krstarećih i balističkih raketa. Osnova svega toga bi bila promena sa ofanzivnih vazdušnih operacija na zaštitu snaga koje bi, zauzvrat, omogućile Sirijcima, Irancima i Hezbolahu mnogo laške okruženje za delovanje. Ali neophodan prvi korak za bilo šta od toga bi bilo dramatično povećanje sposobnosti sirijske odbrane.
Hezbolah je već decenijama uspešno delovao pod totalnom izraelskom vazdušnom nadmoći, i njihovo iskustvo u ovakvim operacijama bi bilo neprocenjivo za Sirijce, sve dok oni ne razviju dovoljno svoje sposobnosti vazdušne odbrane.
Zaključak: da li je kontra-eskalacija zaista jedina opcija?
Počinjemo da verujemo da je „Imperija“ odlučila da pokuša ponovno osvajanje Sirije, pa čak i Makron pravi neku buku o napadanju Sirijaca kako bi ih “kaznili“ zbog njihove upotrebe (nepostojećeg) hemijskog oružja. U najmanju ruku SAD žele da Rusi plate što je moguće više za svoju ulogu u Siriji. Dalji američki ciljevi u Siriji su:
- Nametanje defakto podele Sirije tako što će preuzeti kontrolu nad sirijskom teritorijom istočno od reke Eufrat (to možemo nazvati “plan C verzija 3.0“)
- Kraća polja gasa koja se nalaze u severoistočnoj Siriji
- Stvaranje polazne oblasti pod kontrolom SAD, gde se mogu planirati i sprovesti operacije Kurda
- Sabotiranje bilo kakvih mirovnih pregovora podržanih od strane Rusije
- Podrška za izraelske operacije protiv snaga Irana i Hezbolaha u Libanu i Siriji
- Angažovanje u redovnim napadima protiv sirijskih snaga koje pokušavaju da oslobode svoju zemlju od stranih osvajača
- Predstavljanje invazije i okupacije Sirije kao jednu od “pobeda“ koje je Tramp obećao MIC-u i izraelskom lobiju
Do sada je ruski odgovor na ovu strategiju razvoja bio prilično pasivan, a trenutna eskalacija snažno ukazuje na to da bi mogao biti potreban novi pristup.
Obaranje izraelskog F-16 je prvi korak, ali još mnogo toga treba učiniti kako bi se dramatično povećali troškovi koje će Imperija morati da plati zbog svoje politike prema Siriji.
Povećanje broja ruskih komentatora i analitičara kao i upućivanje većeg broja ratnih aviona u Siriju, može biti znak da se nešto sprema.
Webtribune.rs
