Kad gledamo kako nas korona trovanje kosi, pitamo se: Da li je đavo zavladao svetom ili Bog još sve drži pod kontrolom?
Ako je đavo zavladao svetom, onda možemo pasti u očaj. A ako Bog vlada, zašto je ovo dopustio?
Zato što su hrišćani – Crkva Božja, a ne sekte i sektice – izgubili svoju vezu sa Hristom. Jer, Hristos se na Tajnoj večeri nije molio za svet, koji u zlu leži, nego za Svoje sledbenike, koji su Crkva, onako kako kaže Sveti Justin Ćelijski:“O tome blagovesti Spas: „Ne molim te da ih uzmeš sa oveta, nego da ih sačuvaš od zla. Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta“, Bogočovek je došao u svet, da sve što je bogočežnjivo u njemu spase od zla dajući mu život večni. Jedinstvena je On ličnost baš po tome: što je sebe proširio, preobrazio, pretvorio u Crkvu, tj. u ogroman skup ljudskih bića, duhovno sjedinjeih bogočovečanskim svetim silama, koji sačinjavaju jedno Telo, jedan organizam.
On nije osnovao neku ,školu“, niti neko „društvo“, niti „udruženje“, već je ostavio Sebe cela u svome Telu – Crkvi, u večno-živom organizmu, i NJegovi sledbenici su samo oni koji postaju sutelesnici njegovi, živi članovi živog Bogočovečanskog Tela NJegovog, žive, večio žive, ćelijice u večnoživom organizmu Crkve. I zato što je On uvek tu u svetu, sa svim svojim božanskim savršenstvima i silama, On uvek može i spasavati svakoga koji želi od greha, smrti i đavola. Stoga On neprestano naglašava da sledbenici NJegovi nisu od ovoga sveta „kao“ ni On što nije, da treba da budu jedno „kao“ što je On jedan sa Ocem; rečju: da u svemu budu „kao“ On.“
A mi smo prestali da budemo Hristovi.
Mi nikako i nimalo ne ličimo na Hrista.
SPOLJAŠNJA VERA BEZ DELA
Pa, ako smo Crkva (ne samo mi, Srbi, nego i Grci, Rusi, Bugari, Gruzini, i ostali koji su Novi Izrailj), kako onda dođosmo do ovog stanja? Kako nas korona trovanje pobedi? Kako propadosmo kao molitvenici? Zašto se sve oko nas ruši? Zašto se ne okupljamo na litijama i molebanima? Zašto ne zvone zvona na našim hramovima da nas prizovu da se prekrstimo?
Zato što smo nikakvi hrišćani. Po reči apostola, imamo samo spoljašnje obličje pobožnosti, a sile vere nemamo.
Sveti Teofan Zatvornik tumači apostolske reči o tome da će hrišćani potonjih vremena imati obličje pobožnosti, ali bez sile njegove: „Bez obzira na to što su takvi po sklonostima i osećanjima srca, oni se spolja uzdržavaju da se pokazuju kao takvi, nego, naprotiv, nastoje da se drže svog spoljašnjeg poretka blagočestivog hrišćanskog života, u kome više ne mogu da odstupaju od njega a da ne pokažu upadljivo svoju bezbožnost. Zato je pretvaranje [licemerje] neizbežna posledica strasti koje su ovladale ljudima, koji se, pri svemu tome, nalaze među ljubiteljima pobožnosti i druže sa njima.
Ali u svom krugu oni obično ne postupaju licemerno, nego otvoreno hule na sve što je Božansko i rugaju se svemu svetom. Naši tumači, razumevajući pod pobožnošću veru, pišu ovako o tome. Ekumenije: „Ako je suditi o njima po onome što govore, oni su pobožni, a ako je suditi po onome što čine, oni se pokazuju i razobličavaju rečima suprotnim njihovim.“ Teofilakt; „Oni samo uzimaju izgled pobožnosti i pretvaraju se, a delima je odbacuju. Zapazi da je sila pobožnosti, ili kao da su njeni nervi, – u delima. Zato je pravedno rečeno da je ona bez dela mrtva“. Sveti Zlatousti: „Rečju: izgled [obličje],
Apostol ovde izražava nešto bezdušno i mrtvo, spoljašnjost, privid, licemerje. Vera bez dela je samo spoljašnji izgled bez sile. Kao što je telo, lepo i u procvatu, ali bez snage, slično naslikanom liku, takva je i prava vera bez dela. Zamislimo da neki srebroljubac, izdajnik ili naprasit čovek drži pravu veru; kakva je korist od toga ako se on ne odlikuje ničim što priliči Hrišćaninu, ako ne čini ništa od onog što je svojstveno pobožnosti, nego prevazilazi neznabošce svojom bezbožnošću i služi kao zaraza za svoje bližnje i povod za hulu na Boga, – ako sramoti učenje svojim delima?“
Ceo ovaj odeljak o zloćudnosti koja će se otkriti, blaženi Teodorit zaključuje ovako: „Sadašnjost je, mislim, vreme predskazano od Apostola, jer naš život je ispunjen ovim zlim stvarima, i zaodevajući se u spoljašnji izgled pobožnosti, delima prigotovljujemo iz sebe kumir [idol] lukavstva: umesto bogoljubivih postali smo srebroljubivi i omile nam ropstvo strastima; jednom rečju, u nama se može naći i sve ostalo što je predskazao Božanski Apostol.“ Ne može se poricati da je ovakav navod za naše vreme još umesniji.“
Zovemo se hrišćani, a nismo hrišćani.
A onda mislimo o apokalipsi kao automatskom procesu, koji ćemo zaustaviti ako pratimo informacije o apokaliptičnim događajima, umesto da se istinski kajemo. Provodimo vreme na Internetu, umesto u molitvi.
NIJE NAM DATO DA ZNAMO VREMENA I ROKOVE
Kao što je govorio ruski vladika Venijamin (Fedčenkov): „Nehotice mi padaju na pamet dva slučaja iz drevne prošlosti: sv. Antonije Veliki je jednom prilikom razmišljao o „dubinama domostroja Božijeg i sudovima Božijim, pomolio se i kazao: Gospode! Zbog čega neki od ljudi dostižu starost i stanje nemoći, a drugi umiru u detinjem uzrastu i malo žive? Zbog čega su jedni siromašni, a drugi bogati? Zbog čega tirani i zlotvori uživaju u blagostanju i obiluju u svim zemaljskim dobrima, a pravedne ugnjetavaju napasti i nesreće?“
Dugo je on bio obuzet tim mislima, kada mu je odjednom došao glas:„ANTONIJE! SEBE GLEDAJ I NE PODVRGAVAJ SVOM ISTRAŽIVANJU SUDOVE BOŽIJE; ZATO ŠTO TO DUŠI ŠKODI“ (Otačnik sv. Ignjatija Brjančaninova).
Drugi slučaj, iz života sv. Pimena Velikog, vrlo poznat. Dođe kod njega učeni „bogoslov“ iz Aleksandrije, Evagrije. Ali sv. Pimen ne htede da ga primi. Ovaj se rasrdi i htede da ode, ali je ipak prvo rekao poslušniku sv. Pimena:
– Reci Avvi da ja dođoh ne radi čega drugog, do da razgovaram o bogoslovlju.
Ovaj prenese to sv. Pimenu. Sv. Pimen opet odbi da ga primi. Razdraženi Evagrije već bejaše pošao natrag. Ipak, odlazeći reče:
– Pođi, pitaj ga: zašto ne htede sa mnom da razgovara?
Sv. Pimen mu je preko poslušnika odgovorio:
– Reci mu: ti si od viših, a ja – od nižih; ti mudruješ o nebeskom, a ja sam naučio samo da se u zemaljskom snalazim; ti hoćeš da razgovaraš o Bogu, a ja poznadoh samo svoje strasti. E, da si me pitao kako isterati plotsku ili neku drugu strast, ja bih ti odgovorio!
Evagrije se smirio; posle toga, oni su dugo razgovarali o strastima…“ (Drevni Paterik). Eto, tako činjahu oci!
A mi još nismo počeli ni da se kajemo kako valja; jer, kad čovek počne da se kaje, njemu tada zaista teško biva da „bogoslovstvuje“. Sv. Jovan Lestvičnik upravo tako i govori: „Koji se kaje ne treba da bogoslovstvuje“. A šta onda reći o onome koji još nije počeo ni da se kaje?.. Avaj: jao nama!“
Jao nama…To je sve što možemo reći.
NEMAMO VIŠE LJUBAVI
Gospod je govorio da će svi poznati NJegove učenike po uzajamnoj ljubavi. A mi? Vreme provodimo u mržnji i osuđivanju. Sveti Jovan Zlatousti je o grehu osuđivanja bližnjih govorio: „Kakva je korist ako se uzdržavamo da ne jedemo ptice i ribe, a svoju braću ugrizamo i mučimo? Klevetnik muči bratovljevo telo i zlostavlja bližnjega. Zato i Pavle sa ukorom kaže: „Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Gal. 5, 15).
Ti nisi zario zube u telo bližnjega, nego si zario u njegovu dušu zlu reč, ranio si je klevetama, učinio si hiljadu zala i sebi i njemu i mnogima drugima, jer, osuđujući bližnjega, ti si i onoga koji te sluša učinio nevaljalim i zlim. Ako je taj koji te sluša grešnik, postaće bezbrižan, pošto je pronašao sebi saučesnika u grehu; a ako te sluša pravednik – pašće u gordost i nadimaće se radi tuđeg greha, imajući povod da visoko misli o sebi. Uz to, naneo si štetu i celoj Crkvi, jer oni koji čuju tvoje reči neće osuđivati grešnika, nego će porazno klevetati sav hrišćanski rod.
Nije se čulo da su nevernici govorili ko je bludnik ili razvratnik; ali umesto krivca, oni će osuđivati sve hrišćane. Zatim, ti si dao povoda unižavanju Božije slave, zato što se ime Božije slavi kada mi živimo dobro, a kada grešimo, na njega se huli i ono se kalja. Kao čegvrto, ti si posramio onoga o kome pronosiš loš glas, stvarajući od njega još bestidnijega, a čineći i sebi neprijatelja i protivnika. Peto: sebe samog si udostojio ruženja i kažnjavanja zauzevši se za takva dela koja ti nikako ne služe na čast.
Niko ne kaže: „Ja bih klevetao onda ako bih govorio neistinu; ali, ako govorim istinu, to već nije ogovaranje.“ Ako bi u tvojoj kleveti i bila istina, opet je ona prestupna. Farisej, ogovarajući carinika, istinu je rekao, ali on od toga nije imao koristi. Reci mi, zar nije carinik u stvari bio i grešnik? Svako vidi i zna ko je carinik, ali pored svega toga je farisej zbog osude sve izgubio. Želiš li da ispraviš brata? Zaplači, pomoli se Bogu, posavetuj ga, zamoli, daj mu pouku nasamo.
Tako je i Pavle radio: „Da me opet kad dođem ne ponizi Bog moj kod vas, te ne zaplačem za mnogima koji su prije zgrešili i nisu se pokajali za nečistotu i blud i razvrat što počiniše“ (II Kor. 12, 21). Pokaži ljubav prema grešniku; uveri ga da mu o učinjenom grehu napominješ iz usrdnosti i brige za njega, a ne iz razloga što želiš da ga osudiš; pokloni mu se do zemlje i celivaj u čelo, ako toliko iskreno želiš da mu pomogneš. Tako često postupaju i lekari: tvrdoglave bolesnike oni zapitkuju i tako ih primoravaju da prime spasiteljno lečenje. Tako i ti postupi: pokaži svešteniku ranu i to će biti dokaz da nisi ravnodušan i da se staraš i trudiš za bližnjega.
No, savetujem ti da se ne kloniš samo opadača nego i onih koji njih slušaju i da podražavaš proroku koji kaže: „Ko tajno opada bližnjega svojega, toga izgonim“ (Ps. 101, 5). Reci bližnjem: ukoliko želiš bilo koga da pohvališ – spreman sam da čujem. Ako, iak, želiš da oklevetaš, zagrađujem prolaz tvojim rečima, zato što ne mogu da prihvatim nečistotu i pometnju. Kakva mi je korist ako saznam koliko je neko zao čovek? Naprotiv, otuda dolazi najveća šteta i gubitak.
Pozabavimo se svojim ličnim gresima i brigama o tome, kako ćemo odgovoriti za svoje grehe i tu radoznalost obratimo na svoj život. Kakvo izvinenje ili oproštaj treba da očekujemo kada o svome i ne razmišljamo a o tuđem se toliko interesujemo? Koliko je nedolično i sramno u prolazu zavirivati u tuđu kuću i gledati šta je u njoj, toliko je neblagodarno biti radoznao o tuđem životu.“
Prvi korak u našem pokajanju mora biti izmirenje sa svima sa kojima smo u zavadi. Prostimo ljudima da Bog nama prosti – svi smo mi na zemlji privremeni gosti, pevao je Sveti vladika Nikolaj.
ŽIVE I MRTVE DUŠE
Ruski književnik Nikolaj Gogolj o ljubavi prema bližnjima je rekao: „Blagodarim vam mnogo, prijatelji moji vi ste u mnogome umnogome ukrasili moj život. Smatram svojim dugom da vam sada kažem oproštajno slovo: nemojte da vas zbunjuju nikakvi događaji koji se odigravaju oko vas. Neka svako radi svoj posao moleći se u tišini.
Društvo će se samo popraviti tada, kada se svaki častan čovek bude bavio sobom i bude živeo kao hrišćanin, služeći Bogu onim oružjima koja su mu data i trudeći se da ima dobar uticaj na neveliki krug ljudi koji ga okružuju. Tada će sve doći u red, tada će se sami po sebi uspostaviti takvi odnosi među ljudima, definisaće se zakonske granice svemu. I čovečanstvo će se kretati napred. Budite žive, a ne mrtve duše. Nema drugih dveri osim ukazanih Isusom Hristom, i svako koji ulazi drugačije, lopov je i razbojnik.“
Jedini način da budemo žive duše je ljubav prema Bogu i bližnjima.
BLAGODARENJE KAO SUŠTINA ŽIVOTA
Treba naći Boga u bližnjima. A ko nađe Boga, taj Mu blagodari, kao što je, takođe, govorio Gogolj: „Ko je dobio mnogo sposobnosti i snaga, taj treba mnogo, mnogo da blagodari Bogu, čitav život toga čoveka treba da se pretvori u jednu blagodarnu Himnu, a osećanja da se izliju u jednu predivnu pesmu neprekidne zahvalnosti. Neprekidno blagodarenje predivno uzvisuje dušu.
Ono u nju unosi mir, gipkost i tišinu, a srce se neprimetno rastvara u svepraštajućoj, sveobuhvatnoj ljubavi čak i prema svojim neprijateljima. Ko je dobio mnogo sposobnosti i mnogo snaga, taj mora mnogo i da se stara o privođenju svega što ima u sebi u stanje harmonije. Bolje mu je ne pokazivati svoje prednosti sve dok sve u njemu ne dođe u punu međusobnu saglasnost i dok svaka sila ne stane na svoje zakonito mesto. U suprotnom, on će otkriti samo neravnine svoga karaktera. On sam će postati poznat po drskoj samouverenosti, privući će na sebe mržnju umesto ljubavi i sa svoje strane će se takođe ozlojediti na ljude./…/
O Bože! Kako je teško boriti se sa sobom, sa nepokornim, nezadrživim našim težnjama, kako je slaba naša volja dok nije stekla čvrstinu! Ovde se možemo setiti da naš život treba da bude neprekidna pesma neprekidnog blagodarenja Bogu. Blagodariti, blagodariti, gubiti se u blagodarnosti – to je nužno napraviti svojom hranom, pićem, postojanjem, životom. Neprekidno blagodarenje visoko uzvisuje dušu, a srce rastvara u svepraštajućoj ljubavi prema svima. Ono nam daje višu silu nad našim silama i proizvodi to što nam postaje laka bitka i pobeda nad strastima i postaje mogućno sticanje anđeoske ljubavi prema ljudima.“
Postali smo nepobožni, neblagodarni, tuđi blagodati. Postali smo lažni hrišćani, i zato lišeni sile Gospodnje.
I Bog je dopustio korona trovanje, koje pogađa i nas, pravoslavne. A jedina nada nam je da se vratimo Gospodu kao istinski NJegovi služitelji.
Bez pokajanja, svet će nestati u moru zala koja su se nadvila nad krhkost našeg postojanja.
dr Vladimir Dimitrijević
