U trenutku kada su odnosi Pekinga i Vašingtona već napeti do pucanja, Kina je povukla potez koji ne samo da menja pravila igre, već ozbiljno potresa temelje američke industrije.
Nakon što je administracija Donalda Trampa odlučila da uvede ekstremno visoke carine na kinesku robu — koje su došle do 145% — Kina je odlučila da odgovori na sebi svojstven način. Ne kroz retoriku, ne kroz simboliku, već kroz ono što boli: retkozemne metale.
Ovi elementi, koji možda ne znače mnogo prosečnom čitaocu, predstavljaju apsolutnu osnovu za sve – od pametnih telefona i električnih automobila, do raketnih sistema i veštačke inteligencije. Kina ih kontroliše više od 90% na globalnom nivou. I sada je odlučila da zavrne slavinu.
Zvanično, Kina nije potpuno zaustavila izvoz retkozemnih metala, već ga je „preuredila“: kompanije sada moraju da podnose zahteve za izvoznu dozvolu. Ali kako stvari stoje, procedura je spora, birokratija je teška, a čekanje može trajati i do 45 dana.
Toliko vremena većina američkih kompanija – pogotovo u visokoj tehnologiji – jednostavno nema. Naročito kada se zna da su pojedine pošiljke već blokirane na kineskim lukama, kako izveštava The New York Times.
Evgenij Šatov iz Capital Lab objašnjava da je pitanje vremena kad će se zalihe u američkim kompanijama isprazniti. „Neće svi moći da čekaju. Mnogi nemaju rezerve. Ovo je ozbiljan test otpornosti američkog industrijskog lanca“, upozorava on.
SAD su već godinama zavisne od kineskih isporuka kada je reč o strateškim materijalima. Prema dostupnim podacima, za 47 vrsta retkozemnih metala koje SAD uvoze, više od polovine dolazi iz Kine. Za čak 25 od tih pozicija – Kina je glavni ili jedini dobavljač.
Pokušaji da se situacija ublaži već su počeli. Pentagon traži alternativne izvore u Kanadi, dok federalna vlada pokušava da reaktivira eksploataciju domaćih nalazišta u Kaliforniji i Teksasu.
U igru ulaze i Australija, Brazil, Indija, pa čak i Rusija. Ali kako naglašava Pavle Sevostjanov sa Ruskog ekonomskog univerziteta G. V. Plehanova: „Ne može se brzo nadoknaditi ono što je godinama dolazilo iz Kine. Pokretanje rudnika nije kao paljenje prekidača – to traje, košta i zahteva infrastrukturu.“
Zato već sada stručnjaci upozoravaju na moguće posledice: cene komponenti mogle bi da skoče dva do četiri puta, a pojedine fabrike mogle bi da zaustave proizvodnju. The New York Times već spekuliše o prekidima sklapanja automobila u Detroitu. Postoji i zabrinutost za proizvodnju dronova, robota, raketa, pa čak i satelita.
Dok velike japanske firme tradicionalno prave zalihe sirovina unapred, u SAD je praksa drugačija. Većina firmi ne skladišti ništa – preskupo je. Zbog toga je šok bio potpun.
Američka kompanija MP Materials upozorava da bi obustava kineskih isporuka mogla potpuno da zatvori pristup kritičnim resursima neophodnim za proizvodnju naprednih sistema, uključujući navigacione komponente i elektromotore.
Ruslan Pičugin, analitičar privatnih investicija, podvlači suštinu: „Kina može da isključi zapad iz cele moderne industrije — od zelenih tehnologija do sektora bezbednosti. Ako pritisne kočnicu, alternative gotovo da nema. A razviti ih iz početka? Bolno, preskupo, i sporo.“
Kao da to nije bilo dovoljno, Peking je istovremeno odlučio da prekine naručivanje putničkih aviona od američkog proizvođača Boeing. Kineskim firmama je naloženo da obustave kupovinu američke opreme i rezervnih delova, što će dodatno uzdrmati jedan od ključnih sektora američke ekonomije.
Kako navodi Bloomberg, čak i da nema zabrane – carine su same po sebi udvostručile cenu aviona i delova, čineći ih praktično neisplativim.
I dok iz američkog Ministarstva finansija dolaze izjave da je potencijalno moguć i prekid ekonomskih odnosa s Kinom, odmah zatim dolazi i ton smirivanja: niko zapravo ne želi da zadrži ove visoke tarife, poručuju zvaničnici.
Situacija ne izgleda nimalo naivno. Trgovinski rat koji je Tramp započeo iz pozicije sile, sada se pretvara u partiju šaha u kojoj je Kina preuzela inicijativu. Nije više reč o statistikama i stopama rasta – ovo su potezi koji pogađaju direktno u srž industrijske moći SAD.
Ono što ovu epizodu čini drugačijom jeste suštinska promena dinamike: prvi put u ovom sukobu, Vašington ne deluje kao neko ko diktira tempo. Ovoga puta, Peking igra igru u kojoj kontroliše resurse – a resursi su, u ovom slučaju, osnova cele tehnološke civilizacije.
Kuda će sve to voditi? Možda ka deeskalaciji, ako razum prevlada. A možda i ka potpunom redefinisanju odnosa dve najveće ekonomije sveta. Jer kada se umesto pregovaračkog stola stavi retkozemni metal – sve postaje stvar preživljavanja.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
