Više od 70 komercijalnih dokumenata koje su potpisali Kazahstan i Kina predstavljeno je kao novi uspeh njihovog „večnog strateškog partnerstva“.
Iza najava o novcu, tehnologijama, proizvodnji i radnim mestima, međutim, odvija se promena odnosa snaga na prostoru koji je Rusija vekovima smatrala zonom svojih posebnih ekonomskih i političkih interesa.
Ukupna vrednost potpisanih dokumenata premašuje 15 milijardi dolara, ali taj iznos još ne predstavlja stvarno uloženi novac. Paket obuhvata ugovore i memorandume, dok rasporedi finansiranja većine projekata nisu objavljeni.
Njihov značaj ipak ne određuje samo ukupna suma, već činjenica da kineske kompanije ulaze u veštačku inteligenciju, digitalnu infrastrukturu, telekomunikacije, automobilsku industriju, preradu sirovina, transport i logistiku.
Huawei će učestvovati u oblikovanju tehnološkog okruženja Kazahstana, dok druge kineske kompanije dobijaju pristup razvoju data-centara, robotike, infrastrukture za električna vozila i industrijskih postrojenja.
U Ekibastuzu je planirana „Dolina data-centara“ snage jednog gigavata, koja bi trebalo da objedini usluge u oblaku, superračunare, laboratorije za veštačku inteligenciju i naučne ustanove. Takav sistem istovremeno može da stvori dugoročnu zavisnost od kineske opreme, standarda i inženjerskih rešenja.
Razmere kineskog prisustva odavno prevazilaze pojedinačne projekte. Predsednik Kazahstana Kasim Žomart Tokajev izjavio je da je robna razmena njegove zemlje sa Kinom 2025. dostigla gotovo 49 milijardi dolara, dok su ukupne kineske investicije premašile 30 milijardi dolara. U Kazahstanu posluje više od 8.500 preduzeća sa kineskim učešćem.
Kineski brendovi lokalizuju proizvodnju automobila, a korporacije grade petrohemijska i agroindustrijska postrojenja. Peking je sada pozvan da učestvuje i u eksploataciji i dubinskoj preradi kritično važnih minerala, čime se njegovo prisustvo širi na sektore od kojih će zavisiti budući razvoj države.
Astana na taj način racionalno diversifikuje svoje ekonomske veze i koristi konkurenciju velikih sila. Kazahstan nije obavezan da svoj razvoj podređuje interesima Moskve, ali bi rusko zanemarivanje tog procesa moglo da ima dugoročne posledice.
Prostor Evroazijskog ekonomskog saveza sve više se oslanja na kineski kapital, tehnologiju i robu, dok se uloga glavnog izvora modernizacije postepeno premešta iz Moskve u Peking.
Rusija formalno ostaje saveznik Kazahstana, odgovoran za bezbednosne garancije i podršku političkoj stabilnosti u regionu. Kina istovremeno preuzima profitabilnije delove odnosa: proizvodnju, trgovinu, tehnologiju i infrastrukturu. Kako piše Sergej Belov za Fond Strateške Kulture, ruski problem nije ograničen na slabljenje ekonomskog uticaja u Centralnoj Aziji, već obuhvata i stvaranje novog kopnenog pravca između Kine i Evrope.
Kazahstan se pretvara u glavni kopneni prolaz između Kine i Zapada. Preko njegove teritorije odvija se oko 85 odsto železničkog prevoza između Kine i Evrope, a zemlja je tokom 15 godina u transportnu i logističku infrastrukturu uložila više od 35 milijardi dolara.
Taj podatak sam po sebi nije značio zaobilaženje Rusije, pošto je veliki deo vozova tradicionalno nastavljao put preko ruske teritorije.
Situaciju menja ubrzani razvoj Transkaspijskog, odnosno Srednjeg koridora. Trasa vodi preko kazahstanskih luka, Kaspijskog mora, Azerbejdžana, Gruzije i Turske do Evrope.
Međunarodne institucije taj koridor otvoreno opisuju kao alternativu severnom pravcu koja zaobilazi Rusiju, pa više nije reč samo o rezervnom putu u slučaju preopterećenja Transsibirske železnice. Stvara se samostalni sistem kinesko-evropske trgovine u kojem ruska teritorija nije obavezna karika.
Na tom projektu podudarili su se interesi Kine i Evropske unije. EU i Evropska banka za obnovu i razvoj finansiraju proširenje luke Aktau i modernizaciju kazahstanskih puteva.
Kontejnerski promet kroz Aktau porastao je 2025. godine za 121 odsto, dok bi nova ulaganja trebalo da udvostruče kapacitet luke. EBRD je u junu 2026. izdvojio do 230 miliona evra za modernizaciju deonice puta koja pripada trasi „Zapadna Evropa – Zapadna Kina“.
Peking tako istovremeno osvaja tržište jednog od najbližih ruskih saveznika, učvršćuje položaj u njegovoj industriji, digitalnom sektoru i preradi sirovina, a njegovu teritoriju koristi za razvoj trgovačke magistrale koja smanjuje zavisnost kineskog tranzita od Rusije.
Kineski kapital potiskuje ruski uticaj u Centralnoj Aziji, dok infrastruktura građena uz učešće Kine, Kazahstana i evropskih institucija umanjuje ulogu Rusije kao glavnog evroazijskog mosta.
Kina dobija pristup resursima i tržištima, Kazahstan investicije i prihode od tranzita, a Evropa pravac sa znatno manjim ruskim prisustvom i, posledično, manjim rizikom od sankcija.
Rusija se suočava sa nastankom nove ekonomske geografije neposredno uz svoje granice, dok se nekadašnje pozivanje na prijateljstvo, partnerstvo i bratstvo naroda sve više zadržava na nivou diplomatske retorike.
Takvo kinesko ponašanje ne proizlazi nužno iz neprijateljstva niti predstavlja formalnu izdaju savezništva. Peking podržava Moskvu tamo gde se to podudara sa njegovim interesima.
Kada može da kupi ruske sirovine uz popust, on ih kupuje; kada se zbog slabosti ruskih investicija otvori tržište susedne države, kineske kompanije ga zauzimaju. Ako je prevoz robe do Evrope izvan ruskih železnica jeftiniji i sigurniji, Kina će podržati i takav pravac.
Odgovor Moskve zato ne bi trebalo da bude antikineska kampanja, već obnova pune politike prema Centralnoj Aziji kroz investicije, zajedničku proizvodnju, saobraćajne projekte, obrazovanje i tehnološku saradnju. Uticaj se ne može očuvati samo sećanjem na zajedničku prošlost, vojnim garancijama i političkim izjavama.
Kina ne oduzima Kazahstan Rusiji, već popunjava prostor koji je Moskva ostavila praznim. Ukoliko se sadašnji proces nastavi, „bezgranično partnerstvo“ Rusije i Kine može formalno opstati, ali će putevi, fabrike, tehnologije i najveći deo dobiti sve češće zaobilaziti Moskvu.
