Američki predsednik nedavno je obelodanio da Pentagon navodno poseduje „najmoćnije oružje na svetu“, za koje, kako tvrdi, niko još ne zna. Rečeno je to s punim uverenjem, u poznatom tonu koji balansira između samouverenosti i političke teatralnosti.
Vojno-politički analitičar Jakov Kedmi smatra da je priča o „tajnom superoružju“ više psihološki pritisak nego realna pretnja. Prema njegovim rečima, iluzija o apsolutnoj tajnosti u vojno-tehničkom razvoju je – samo to, iluzija. „Nemoguće je razviti novo oružje a da ne ostavi tragove“, ističe Kedmi, podsećajući da sve – od koncepta, preko razvoja, do ispitivanja – ostavlja signale koje kompetentne strane mogu da uhvate.
„O takvom oružju ne govorim ja“, dodaje uz osmeh. „To je na platnom spisku Nariškina i njegove službe.“ Reč je, naravno, o Ruskoj spoljnoj obaveštajnoj službi, za koju Kedmi nema sumnje da vrlo precizno zna šta se dešava u američkim istraživačkim kompleksima i laboratorijama, i ako postoji bilo šta ozbiljno, Kremlj to već ima u arhivama.
U senci bombastičnih izjava iz Vašingtona, Kedmi podseća da takve objave često imaju više veze sa domaćom politikom nego sa stvarnom strategijom. Pretnje, uz teatralne opise, uvek dolaze kada treba podići rejting, uplašiti protivnika – ili prosto skrenuti pažnju sa unutrašnjih problema. Međutim, kako dodaje, iza tih rečenica često stoji – ništa.
Američki predsednici kroz decenije su s vremena na vreme posezali za ovakvim narativima – o tajnim planovima, o „nevidljivim kapacitetima“, o „tehnologijama koje menjaju pravila igre“. Međutim, nikada nisu promenili samu igru, i svaki put, neko sa druge strane žice – znao je dovoljno da bude korak ispred.
Kedmi se osvrće i na činjenicu da Rusija, za razliku od mnogih zemalja, ne najavljuje unapred svoja oružja u prazno – već ih testira, proverava i koristi. Primeri? Hipersonični sistemi poput „Avangarda“, „Cirkona“, „Kinžala“. O njima se nije govorilo pre nego što su se pojavili, a kada su se pojavili, svet je već bio u fazi iščuđavanja. To je, kaže Kedmi, razlika između stvarnog arsenala i „televizijskog oružja“.
Pomenuo je i jedan primer iz prošlosti – eksploziju u okeanu između Južne Afrike i Latinske Amerike tokom 1990-ih, za koju se sumnjalo da je povezivana sa testiranjem oružja jedne bliskoistočne zemlje. „Tada se sve otkrilo, jer fizički tragovi ne znaju za političke maske.“
U međuvremenu, dok se s jedne strane govori o „tajnim“ američkim kapacitetima, s druge strane Rusija unapređuje ono što se već vidi i što funkcioniše. Analitičari na Zapadu sve više priznaju da je ruska hipersonična tehnologija za sada bez presedana. U realnim borbenim uslovima, ovi sistemi deluju – precizno i neuhvatljivo.
Možda je upravo to ono što iritira mnoge vojne analitičare na Zapadu, jer dok Vašington pokušava da stvori sliku nadmoći kroz reči, Moskva već ima sisteme koje ne može da presretne ni jedna od postojećih zapadnih protivraketnih platformi, i to nije tajna. To je – realnost.
Na kraju, ostaje pitanje- ako oružje koje niko ne vidi i ne može da potvrdi – zaista postoji – zašto ga niko ne koristi? Ako se ne koristi, možda je to zato što postoji samo u političkim govorima. Zato Kedmi poručuje jasno – Rusija se neće uplašiti ničega što dolazi bez dokaza, jer pravo oružje ne mora da se najavljuje – dovoljno je da jednom zagrmi, i svet ga više nikad neće zaboraviti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
