SFRJ je, mnogi kažu, bila zemlja u kojoj je bilo milina živeti. Uređena, poštovana, cenjena. Pasoš ove države, kažu oni koji su uživali u njenim blagodetima, vredeo je milione i otvarao vrata svake zemlje.
Porodica Bojana Dedića je, nažalost, iskusila i drugu stranu ove utopijske države.
Bojan je rođen 1971. godine u Beogradu.
Završio je Fakultet primenjenih umetnosti i po struci je arhitekta enterijera, ali radi kao personalni trener.
[adsenseyu1]
On nije jedinac. Njegova mama Ljiljana i otac Borivoj Dedić imaju i starijeg sina Srđana. Dete koje je rođeno godinu dana pre Bojana i koje su imali prilike da gledaju i čuvaju samo prvih nedelju dana njegovog života, a onda su ga oteli.
Bojanov status je potresao mnoge
Nakon toga, Srđan je, tvrdili su lekari, preminuo. Ali ne i majka i otac Borivoj je sve do svoje smrti (pre 10-ak godina), bio siguran, a majka Ljiljana i dalje veruje da im je dete ukradeno. Bojan je, takođe, uveren da je Srđan živ, odnosno da je bio živ u momentu kada je njegovoj porodici saopšteno drugačije.
“Samo nedelju dana, nakon što je iz “Narodnog fronta” doveden kao potpuno zdrava beba, Srđan je počeo da kašlje. Roditelji su ga odmah odveli u tu istu bolnicu, gde im je nedugo po prijemu rečeno da je beba preminula.”
“Na pitanje od čega, jasan odgovor nisu dobili”, priča Bojan u jednom dahu za Kurir.
“Nije im bilo dozvoljeno čak ni da vide sopstveno dete, kao ni da ga sahrane.
Telo je odmah poslato na kremaciju. To je objašnjenje koje su dobili. Kako, zašto i ko je to dozvolio? To su pitanja koja su i dan danas bez odgovora.”
Naravno da roditelji nisu mirno prihvatili to što im je rečeno.
“Otac je poludeo. Počeo je da viče i da se raspravlja, a onda mu je na fin način skrenuta pažnja na to da bi bilo bolje da prestane da postavlja pitanja i da se svađa, da ne bi završio kao Srđan – u pećnici”, priča za Kurir Srđanov mlađi brat Bojan, koji ni posle toliko godina, nije uspeo da sazna istinu o tome šta se zaista dogodilo tog kobnog dana.
[adsenseyu4]
“Prema zakonu, porodica je ta koja odlučuje šta će uraditi sa telom deteta, ali kada nema tela – nemate pravo ni da odlučite, a kamoli da pitate. To je bilo vreme kada su vas otpisivali samo ukoliko biste makar nakrivo pogledali Titovu sliku”, priča Bojan i potvrđuje da nikakva dokumentacija nije dobijena, da je dete upisano u knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih, te je Srđan i dalje papirološki živ.
”Nikada ga niko nije tražio. Ni za polazak u školu, ni za odlazak u vojsku, što je tehnički nemoguće jer zvanično nije upisan u knjigu umrlih. Barem ne da mi znamo.”
“Ako su i postojala neka dokumenta, svakako su bila beznačajna i verovatno po difoltu”, objašnjava Bojan.
Potragu nisu smeli da nastave. Jasno im je stavljeno na znanje šta ih čeka ukoliko budu insistirali.
Godinu dana od Srđanove misteriozne smrti, rođen je Bojan, naš sagovornik. Sada je, smatra, za bilo kakvu potragu isuviše kasno, ali ne prođe ni dan da se ne seti da je tamo negde njegov, godinu dana stariji brat, možda, i dalje živ, te mu s vremena na vreme posveti poneki status na društvenim mrežama.
“Ako je tamo negde, ni ne sluti da ima mlađeg brata. Nema ga ni na jednoj jedinoj slici. Nije bilo vremena za to. Možda se isto zove Srđan, možda Majkl, sve zavisi kome je prodat, ali mu je lakše makar utoliko što se ne budi svakog jutra pitajući se “Gde li je moj mlađi brat? Ličimo li makar malo i šta bismo danas radili da nas život… čak ne ni život… da nas ljudi, kojima se tako moglo, nisu razdvojili”, sa setom u glasu završava svoju priču za “Kurir” Bojan, svestan da je nemoć nešto najgore što može da zadesi jednog čoveka, a u ovom slučaju celu porodicu.
(Kurir.rs)
