Problem s Đokovićem je bio u tome što on nije hteo da se proda. Čovek je osetio neki ponos što je Srbin. Neverovatno. I tu počinje rat između Globalnog kapitala, koji vlada tenisom, i Novaka
Ovaj tekst počinjem da pišem u subotu, 12. juna, u 19 časova i 13 minuta, a završiću ga sasvim sigurno pre nedelje, 13. juna, kada će u Parizu početi finalni meč ovogodišnjeg Rolan Garosa. Ideja za tekst pala mi je na pamet pre nekoliko sati u jednoj lepoj piceriji na jezeru Palić.
Dvojica muškaraca mojih godina (dakle, bliži pedesetoj nego četrdesetoj) sedeli su za susednim stolom, pijuckali piće i razgovarali, naravno, o Đokoviću. Kazao sam mojoj supruzi: „Slušaj, Đoković je ponovo u modi!“ Ona mi je odgovorila: „Naravno da jeste. Zato što to nije tenis već geopolitički klinč.“ I posle tih njenih reči otvorio mi se ceo ovaj tekst.
Globalizacija sporta, u kome nekadašnji sportski klubovi postaju preduzeća ili franšize, dovela je do njegovog potpunog obezličenja. Paradoksalno, dok se ta elitna preduzeća međusobno „ljuto“ bore na stadionima ili u dvoranama, njihovi menadžmenti pripadaju istom globalnom okruženju, pa između njih vlada savršeni mir posvećen zajedničkom cilju: proizvodnji spektakla i stvaranju profita iz njega.
Zvezde sporta – agenti spektakla
Spektakl podrazumeva odricanje od vlastite posebnosti. To je dobro znao još Gi Debor, kada je šezdesetih godina prošlog veka napisao da je „agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde sušta suprotnost individui: on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti drugih“. Drugim rečima, zvezda ne može biti ličnost, ona mora da bude model.
O tome svedoče najveće sportske zvezde koje izvan terena nastupaju kao agenti spektakla / Globalnog kapitala, a ne kao ličnosti. Kod ovih zvezda ne postoji nikakva distanca u odnosu na spektakl, nikakav lični stav, kao trag neke nesvodive individualnosti u njima ili bar momenat lake ironije spram spektakla koji bi nam dao mogućnost da naslutimo kako u tim ljudima ima nečega što Globalni kapital nije kupio i prisvojio.
To se, međutim, ne dešava. Čak i kada nisu na terenu, oni ostaju agenti spektakla, koji svoje fanove dresiraju tako da veruju kako su spektakl i Globalni kapital koji ga proizvodi jedino dobro, a da je sve ostalo zlo.
Deborovim rečima: „Sam spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro, vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je efikasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji se pojavljuje i koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor.“
Tu, na kraju svog uvida, Debor ipak pravi grešku, zato što prostora za odgovor/suprotstavljanje spektaklu ipak ima: ponekad i ponegde. Kada se to dogodi, prisustvujemo čudu, koje se pojavljuje iznenada, kao otkrovenje, a zatim nestaje, ostavljajući iza sebe trag, nezaboravan i neizbrisiv. Jedno takvo čudo bila je ona čuvena fudbalska utakmica između Argentine i Engleske na stadionu Asteka, u Meksiko Sitiju, 1986. godine.
Ta verovatno najpoznatija fudbalska utakmica svih vremena počela je kao jedno obično četvrtfinale Svetskog prvenstva. Međutim, dva nezaboravna gola Dijega Armanda Maradone razotkrila su u toj banalnoj utakmici jednu novu gotovo metafizičku dimenziju: kao da se u toku utakmice dogodila jedna kolektivna epifanija, tokom koje su svi postali svesni da to više nije meč između Argentine i Engleske već između poniženih i uvređenih na jednoj strani i Globalnog kapitala na drugoj.
Golovi Maradone, Božija ruka i Gol stoleća, jedini su golovi koji imaju svoja imena, a istovremeno su i jedini koji ne pripadaju spektaklu, već mu se suprotstavljaju. Isto važi i za Maradonu. On nije bio agent spektakla. Nikada to nije ni želeo da bude. On je bio Dijego Armando Maradona i cela njegova fudbalska karijera stala je u ta dva gola i osvojeno Svetsko prvenstvo. I to je bilo dovoljno da postane priča. Agentima spektakla ostavio je utešnu statistiku.
Noletov epski meč
Ako su dva Maradonina pogotka bila kratkotrajno, fudbalsko čudo, onda je cela Đokovićeva karijera jedan dugotrajni, epski meč Čoveka protiv Globalnog kapitala. Pri tome nije nebitno to što je Đoković teniser. Naime, upravo je tenis onaj sport koji je donedavno reprezentovao Globalni kapital u svom najčistijem vidu. Dok je Maradonu na stadionu Asteka uživo gledalo preko 100.000 ljudi – dakle, svi – dotle finale Vimbldona na centralnom terenu posmatra svega nešto više od 14.000 gledalaca. Dakle, izabrani.
Raja ili puk nalazi se napolju. Njima je namenjen prenos spektakla.
Simbol veze između tenisa, spektakla i Globalnog kapitala je Rodžer Federer. Njegov kapacitet nije samo teniski, konkretizovan u titulama, već i vizuelni: njegovi pokreti su elegantni, a njegova igra višedimenzionalna. On ne deluje kao mašina koja ponavlja uvek iste pokrete, nego kao umetnik koji na terenu ima bezbroj opcija – kao pravi genije. Izvan terena, Federer govori nekoliko jezika, pa poput globalnog brenda, ne pripadajući nikome, kao da pripada svakome.
On je lep, markantan muškarac, koji zrači muškošću, ali, zahvaljujući frizuri, ne i mačizmom; on je posredovao auru otmenosti, ali ne i arogancije. Zato su njegovi brendovi Roleks, Mercedes i nekada i Najki, tokom vrhunca njegove karijere. To je njegov imidž. To je projekcija Federera kakvog ga je oblikovao Globalni kapital, prikazujući u njemu sebe.
Zamenite zato u sledećem odlomku iz Debora reč spektakl imenom Federer i shvatićete šta je on bio za Globalni kapital: „Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o samom sebi, njegov neprekidni monolog samopouzdanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.“
Federeru je, dakle, bilo namenjeno da bude GOAT (Greatest of all time), najbolji teniser svih vremena čime bi (anglosaksonski) Globalni kapital tenis zabetonirao u naraciju o sopstvenoj superiornosti, vo vjeki vjekov što sugeriše i raspored četiri grend slem turnira. Tri od ta četiri nalaze se u anglosaksonskoj sferi, a samo jedan u romanskoj (Rolan Garos).
Federer je trebalo da bude imperator takvog tenisa, te da vlada večno u ime Globalnog kapitala koji reprezentuje. Da bi se prikrila takva statičnost i nepromenjivost njegove moći u tenisu, trebalo je, međutim, stvoriti neku iluziju spektakla, dakle, borbe, agona, megdana, ali tako da se konačni pobednik unapred zna, iako to na terenu ne bi uvek bilo očigledno.
Zato je pored Prvog (Federera) bio potreban i drugi: Rafael Nadal.
Treći koga niko nije zvao
Nadala zovu Kraljem šljake, što zvuči kao kompliment, ali zapravo nije. Ta formulacija nepogrešivo otkriva provincijalni karakter Nadala. Njemu je bilo namenjeno da vlada svojim romansko-šljakastim kraljevstvom: Madridom, Rimom i, naravno, Parizom. Povremeno bi mogao da osvoji još nešto izvan svoje nahije, ali, sve u svemu, Federer bi bio gospodar Londona, Njujorka i Melburna.
Dakle, znalo bi se ko je Imperator, a ko je njegov vazal. To se dobro vidi i po Nadalovoj igri: dok je Federerova igra na vrhuncu karijere bila istinski multidimenzionalna, Nadalu sve beskrajno zavisi od forhenda. Ta Nadalova teniska jednodimenzionalnost vidi se i po njegovoj statistici (od 20 GS titula, 13 je osvojio na Rolan Garosu) da bi se odatle prelila i u njegovu pojavu: Nadalov engleski je u odnosu na Federerov gotovo pa mucanje. Zbog svega toga, čak i kada bi pobeđivao Federera, on je izgledao inferiorno.
Dakle, Nadal nikada nije bio projektovan da ugrozi Federera već samo da mu se suprotstavi kako bi spektakl bio nešto zanimljiviji. Oni bi trebalo da budu dva „ljuta“ protivnika na terenu, pod istim Najki kišobranom, ali bi obojica služila istom gospodaru: Globalnom kapitalu. I tako, dok bi se na terenu vodila borba za pobedu, simbolički pobednik bi se već unapred znao.
A onda se, pravo niotkuda, pojavio i treći, koga niko nije zvao.
Novak Đoković.
I ranije se dešavalo da se izvan prostora (teniske) Imperije pojavi neki talentovani igrač. Ako bi bio tek talentovan, mogao bi da ostane tamo gde se rodio i da participira u spektaklu kao vazal koji u svom lokalu treba da reklamira tenis/Globalni kapital. Problem je kada se izvan Imperije pojavi ekstremni talenat.
Globalni kapital onda jednostavno kupuje tog čoveka, računajući da mu se siromaštvo uvuklo u kosti i da se može kupiti za siću. Pa ako od talenta postane igrač, super, on je već Englez, Amerikanac ili Australijanac, tj. već se prodao/obezličio pred licem Globalnog kapitala. Ako se pak zadovolji sićom koja je tamo gde se rodio već bogatstvo, onda će talenat postati samo još jedan od onih propalih. Što Globalnom kapitalu ne smeta.
Karijera na dva plana
Problem s Đokovićem je bio u tome što on nije hteo da se proda. Čovek je osetio neki ponos što je Srbin. Neverovatno. I tu počinje rat između Globalnog kapitala, koji vlada tenisom, i Đokovića, koji je koliko svojim poreklom, toliko i svojim postupkom zapravo kazao da tenis treba da pripada onima koji ga igraju. Dakle, igračima, bez obzira odakle dolaze. Pa neka onda pobedi najbolji.
Đokovićeva teniska karijera zato se sve vreme odvija na dva plana. Prvi plan je uglavnom vidljiv. Od drugog, međutim, vidimo samo fragmente.
Taj prvi, vidljivi plan to su teniski mečevi. U njima se može uživati i zbog kvalitetnog tenisa – verovano najkvalitetnijeg od kada tenis postoji – kao i zbog toga što je Đoković svojim upadom u tenis mnoge do tada nevidljive stvari učinio očiglednim: prvo da „veliki“ rivalitet između Federera i Nadala nije nikakav istinski rivalitet već jedna obična farsa, koju Globalni kapital izvodi da bi povećao profit od tenisa; drugo, da je Nadal zbilja jednodimenzionalan igrač; treće da je Federer arogantan, uobražen i da ne zna da gubi, što su upravo odlike Globalnog kapitala koji nema nikakvu plemenitost koja ga obavezuje; četvrto, da možete davati izjave na četiri strana jezika, kao što to čini Đoković, a da pri tome ne budete privezak Globalnog kapitala; peto, da je Đoković ne samo bolji igrač od Federera već da može da mu parira i u svemu ostalom. Ukratko, za razliku od Nadala, Đoković može da detronizuje Federera.
I tako dolazimo do drugog sloja Đokovićeve karijere, ne tako vidljivog kao što je prvi. Taj sloj čine sve one neispričane priče o pritiscima na njega. Zašto se dešavaju ti pritisci? Svima je jasno: ako bi Đoković postao najbolji teniser svih vremena, tenis više simbolički ne bi pripadao Globalnom kapitalu. Zato ga u tome treba sprečiti.
Neke od akcija u tom zaprečavanju Đokovića bile su vidljive: prisetimo se, ilustracije radi, Đokovićevog promptnog i skandaloznog izbacivanja s prošlog Ju-Es opena samo zato što je slučajno, bez namere, udario lopticom jednog linijskog sudiju. Prisetimo se i svih medijskih omalovažavanja njegovih uspeha i stvaranja lažne slike o Đokoviću kao uobraženom i arogantnom mladiću.
To su vidljive stvari. Međutim, verovatno samo Đoković i njegovi bližnji znaju šta se sve dešavalo ovih godina, iza zavese i kakvim su sve pritiscima bili izloženi. Mogu da zamislim Đokovića kako svakog dana strepi da mu se u krvi, na neki volšeban način, ne nađe neka nedozvoljena supstanca zbog koje bi ga na neko vreme mogli isterati izvan tenisa. Jer njega niko nije želeo unutra, jer on nikome nije potreban: ni Najkiju, ni Adidasu, ni Roleksu, ni Mercedesu.
I kada se to zna, onda postaju jasnije pukotine u Đokovićevoj ličnosti: propadanje u Nju ejdž filozofiju, javna podrška fudbalskoj reprezentaciji čijih bi 95 odsto navijača uvek i u svakom slučaju navijali protiv tvoje reprezentacije, davanje „srca“ onima koji su do malopre navijali za tvog protivnika, ne zato što ga vole već zato što je igrao protiv tebe. Ali postaju jasniji i znaci prkosa i bunta te ličnosti, od kojih je najveći organizovanje Udruženja profesionalnih teniskih igrača, koje ATP (tj. Globalni kapital) ne kontroliše. (Razume se, Federer i Nadal su bili protiv tog novog udruženja.)
Đokovića zato ne treba nikada zaboraviti, bez obzira da li će jednom dostići Globalni kapital po broju grend slem titula ili ne. Čak i ako to bude uspeo da učini, naći će se način da se spinovanjem status najboljeg pokloni nekom drugom. Živimo, naime, u vreme postistine. Ali stvar nije u titulama ni u brojevima već u ovom: Đoković je veliki zato što je sve izdržao. U tome je hrabrost: dugo vreme izdržati ono što je nemoguće izdržati.
On je izdržao, iako je lomljen, iako je ponižavan, pljuvan, pa ponovo ponižavan i ponovo pljuvan, on je na kraju izdržao. Zato je Đoković veći od svih svojih titula zajedno i zato sećanje ne njega ne bi trebalo da se bazira na statistici, na ovom ili onom broju osvojenih grend slemova, broju nedelja na prvom mestu ATP liste ili broju pobeda u susretima s replikama i dronovima Imperije.
Treba da se sećamo Đokovića zato što je to priča o jednom čoveku i njegovoj borbi protiv Globalnog kapitala, borbi koju je vodio sasvim sam, igrajući tenis i pobeđujući na neprijateljskim grend slem terenima, gde osim njegovih sunarodnika niko ne samo da nije navijao za njega nego nisu želeli ni da ga vide tu gde jeste. I tako od Melburna 2008, kada je osvojio prvi grend slem, pa do sada, 12. juna, u 22 časa i 21 minut, kada dovršavam ovaj tekst.
Slobodan Vladušić (pecat.co.rs)
