Kako izgleda svetski poredak Si Đinpinga? – Zašto pored Rusije u rat uvlače i Kinu?

Dok Bela kuća uvodi sankcije Kini i zbog toga što razvija nekakvo oružje za kontrolu uma kojim podriva nacionalnu bezbednost SAD, a premijer Kanade Džastin Trudo poziva zemlje Zapada da stvore „jedinstven front protiv Kine“, „Vašington post“ ne propušta priliku da situaciju zaoštri sa još ratnog huškanja: „Kina testira Zapad. Ne smemo da se povučemo.“

Kao da tekuća eskalacija krize na zapadnoj granici Rusije već nije dovoljna pretnja svetskom miru, dalju eskalaciju vašingtonski medijski establišment sad priziva i u Zapadnom Pacifiku.

Dominacija u Zapadnom Pacifiku

„Strateška situacija u Zapadnom Pacifiku“, piše „Post“, „ubrzano se menja jer Peking pokušava da uspostavi dominaciju nad ovim regionom i da definiše uslove našeg delovanja. Ne smemo da dozvolimo Kini da nas natera da joj ne odgovorimo… Najbolji način da Kini pokažemo da njen bes i siledžijstvo ne daju efekta jeste da nastavimo da gradimo savezništva i sposobnost da sačuvamo slobodu regiona – uključujući i spremnost da pomognemo u odbrani Tajvana… Rizik od eskalacije je realan, ali ne smemo da dopustimo da nas to paralizuje. U suočavanju sa agresijom, neaktivnost je najopasniji mogući pristup.“

A kada je o akciji reč, uticajni portal „Hil“ postavlja pitanje „da li je američka mornarica dovoljno velika da može istovremeno da se nosi s ratovima u Tajvanskim moreuzu i u Crnom moru“. „Lakomislen odgovor je: ne“, navodi se, i ređaju razlozi zbog kojih taj lakomisleni odgovor ne mora da bude i realan; na primer, Rusiju bi na području Crnog mora pre svega napalo američko vazduhoplovstvo, a ne mornarica, pa bi ona onda u većem obimu mogla da bude angažovana u ratu s Kinom… Pa otuda i borbeni zaključak: „Budimo mirni i nastavimo s nadmetanjem.“

Ratovi u srcu Amerike

„Zašto SAD svesno i namerno klize u rat“, postavlja pitanje Kineska globalna TV mreža (CGTN), i sa dozom podsmeha primećuje kako „zbunjuje što Sjedinjene Države neprestano izazivaju nove konflikte iako pravu vojnu pobedu nisu ostvarile još od Drugog svetskog rata“.

Ali „ratovi su u samom srcu uspona Amerike do globalne hegemonije. Bez primitivne akumulacije kapitala i ekspanzionističkog impulsa koga su doneli ratovi, SAD ne bi bile država kakva su danas,“ objašnjava se u ovoj kineskoj analizi i ukazuje da je „kolosalna vojna industrija glavni pokretač ekonomskog rasta Amerike; s povezanim industrijskim granama, ona čini skoro 40 odsto nacionalnog BDP-a. Ovakvo stanje stvorilo je uslove za uspon gigantske interesne grupe koja obuhvata vojni, politički, finansijski i naučni sektor, i često diktira unutrašnju i spoljnu politiku – to je vojno-industrijski kompleks.“

A to znači, zaključak je kineskih analitičara, da će „izostanak ratova kao stimulansa (…) odvući SAD dalje u kaljugu političke polarizacije, i zaustaviti momentum održivog nacionalnog razvoja.

To je cena koju SAD moraju da plate zbog svojih ratnih igara, i to je realnost iz koje nema izlaznog plana.“

S one strane okeana pak američki magazin „Atlantik“, s karakterističnim arogantnim slepilom, antikinesko raspoloženje potpiruje strašnom optužbom da Peking ne želi da postupa po pravilima koje je propisao Vašington: „Američki monopol na ispisivanje međunarodnih pravila – zasnovan na moći američke vojske – suočava se sa najvećim izazovom još od pada Sovjetskog Saveza… Moć Kine raste, i ona koristi svoje rastuće bogatstvo i vojnu snagu da uputi izazov postojećim normama američkog svetskog sistema… Još nije sasvim jasno kako bi svetski poredak predsednika Kine Si Đinpinga mogao da izgleda.

Na površini, rečnik koji upotrebljava da bi opisao novi poredak zvuči bezopasno, on govori o ‘saradnji na obostranu korist’, ‘uzajamnom poštovanju’ i prihvatanju različitih društvenih i političkih sistema.

Ali to je samo šifra za degradiranje demokratije. Za razliku od sadašnjeg poretka, u kome se liberalna demokratija smatra za jedinu legitimnu formu vladavine, Sijeva verzija bi autoritarne sisteme izdigla do jednakog, pa čak i superiornijeg statusa.

A to bi“, prestrašen je magazin „Atlantik“, „rezultiralo svetom u kome Vašington i njegovi saveznici ne mogu da odlučuju koje države zaslužuju da budu sankcionisane za globalno dobro, koje oni definišu“.

Otkriće „Vašington posta“

Kako bi mogao da izgleda svetski poredak Si Đinpinga? Šta je sve Amerika spremna da učini da bi sprečila njegov nastanak? I zašto se kineski uticaj sve više širi na prostoru od Afrike, preko Okeanije, do Južne Amerike?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima razgovarali Milorad Denda, nekadašnji dopisnik naših medija iz Kine, i diplomata Zoran Milivojević.

„Termini koji se upotrebljavaju u američkoj javnosti kako bi se opisali postupci Kine – kao što su siledžijstvo, bes, agresija – nisu termini koji se upotrebljavaju u normalnoj komunikaciji, već paranoidnoj, uz upotrebu govora džungle u kojoj će najjači da prevlada. Zbog toga moramo da budemo veoma zabrinuti potezimaa koje Amerika i njeni saveznici povlače u Tajvanskom moreuzu i Južnom kineskom moru,“ komentariše Milorad Denda otkriće „Vašington posta“ da je, početkom oktobra, intenzivnim letovima kineskih vojnih aviona oko Tajvana prethodila „masivna demonstracija sile“ na tom prostoru, u kojoj su učestvovale dve američke pomorske udarne grupe s nosačima aviona, jedna britanska, tri velika japanska bojna broda i pomorske snage iz Kanade, Holandije i sa Novog Zelanda.

„Amerika pokušava da dokaže da nema drugog gospodara u Zapadnom Pacifiku osim nje, dok Kina svojom reakcijom pokušava da spreči dalju američku agresiju pred svojim vratima.“

Nažalost, ukazuje Zoran Milivojević, „pored javnosti, u Americi postoji i ozbiljna politička struktura koja se zalaže za rat i konfrontaciju s Kinom. A ključni razlog za to je razumevanje da je Amerika iscrpela sve druge argumente koji su je održavali na prvom mestu i omogućavali joj suprematiju u globalnim odnosima.

I sada joj je preostao jedan jedini, i to najopasniji argument – gola sila. Iako za to zapravo nije spremna, Americi sad odgovara sukob, kako zbog trendova u razvoju globalnih odnosa u kojima ona prestaje da bude vodeći faktor, tako i zbog interesa vojno-industrijskog kompleksa. S druge strane, svojim postupcima Kinezi su im jasno stavili do znanja da su i oni spremni da ratuju ako to bude bilo potrebno da bi odbranili svoj suverenitet.“

„Ideja Vašingtona“, dodaje Denda, „svodi se na nastojanje da se podizanjem tenzija Kina odvrati od fokusiranja na svoj ekonomski razvoj. U osnovi je ovde reč o pokušaju suzbijanja izlaska Kine na svetsku scenu i odbijanju da se ona prihvati kao ravnopravan partner.“

Međunarodna pravila

Magazin „Atlantik“, u opširnom tekstu pod naslovom „Kina želi da vlada svetom tako što će kontrolisati pravila“, nezadovoljno navodi kako „kineski prodori u Ujedinjenim nacijama nagrizaju američki poredak u samoj njegovoj srži“, i nabraja primere glasanja u UN-u gde su ubedljivom većinom glasova odbacivane američke rezolucije o navodnim kineskim kršenjima ljudskih prava u Sinkjangu, Hongkongu…

Tokom poslednjih godina sa svih strana sveta stižu i vesti o jačanju kineskog diplomatskog i ekonomskog prisustva, od Kube koja je potpisala sporazum o saradnji u okviru inicijative „Pojas i put“, Panamekoja je prekinula veze s Tajvanom i priznala Kinu i Hondurasa koji se sad sprema to da učini iako je, piše „Gardijan“, „delegacija SAD jasno stavila do znanja da se nada da će ova zemlja ostati pri svojim odnosima s Tajvanom“ (isti potez najavljuje i Nikaragva), preko Okeanije gde se usred AUKUS-a odvija isti proces tako da dve trećine tamošnjih ostrvskih državica sad priznaju Kinu a ne Tajvan, pa sve do Afrike u kojoj, piše „Forin polisi“, „Kina ima veći ekonomski uticaj nego Sjedinjene Države“, dok magazin „Forin afers“ tome dodaje i da „Kina ima prednost u mekoj moći u Africi… Peking ne gradi samo puteve – on stvara prijatelje“.

„Do sada je već postalo jasno da razvoj Kine ne može da se zaustavi, i da mora da bude prihvaćena kao svetska sila, jer ona to objektivno i jeste“, napominje Zoran Milivojević. „Kina, pritom, sukobe ne podstiče, već nudi saradnju na obostranu korist i priliku za zajednički razvoj, bez nametanja sopstvenih rešenja kao što to čini Zapad.“

„Kinezi nude politiku neideloškog multilateralizma. Postoji i podatak da je Kina najveći trgovinski partner dvema trećinama zemalja sveta. To znači da njena politika, i način na koji je sprovodi tako što želi da bude partner a ne supervizor, ima sve više pristalica u svetu…

Kineska projekcija globalnog poretka jeste mir i saradnja koji su zasnovani na međunarodnom pravu a ne na volji jednog centra, zarad daljeg razvoja i napretka,“ zaključuje Milorad Denda.

Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice.  OVDE

Nikola Vrzić (sputnik)