Baltičke države ulaze u period u kojem se istovremeno pogoršavaju demografski trendovi, rastu vojni izdaci, slabi deo tradicionalne privrede i nestaju prednosti koje su Estoniji, Letoniji i Litvaniji tokom devedesetih i početkom ovog veka omogućavale znatno povoljniji razvojni položaj.
U razgovoru objavljenom u zajedničkom projektu informativne agencije Aurora i analitičkog almanaha Periskop, Dmitrij Jevstafjev i doktor ekonomskih nauka Nikolaj Meževič razmatrali su koliko dugo takav model još može da funkcioniše.
Tokom devedesetih baltičke ekonomije koristile su nekoliko pogodnosti istovremeno. Njihove sirovine i proizvodi primarne prerade imali su tržište, položaj između Rusije i zapadne Evrope donosio je prihod od tranzita, a preko regiona su prolazili i veliki trgovački tokovi povezani sa ruskim izvozom.
Tadašnja pozicija bila je dovoljno jaka da su Estonija, Letonija i Litvanija u pojedinim segmentima izgledale uspešnije od Poljske. Krajem devedesetih Poljska je još bila relativno siromašna, dok je Baltik već sredinom decenije pokazivao znatno veću ekonomsku dinamiku.
Jedan od ekstremnih primera takvog perioda vezan je za 1993. godinu. U razgovoru je izneta tvrdnja da je ruski carinski komitet tada Borisu Jeljcinu dostavio podatak prema kojem je Estonija izbila na prvo mesto u svetu po izvozu aluminijuma i drugih vrednih metala, iako ih sama nije proizvodila u količinama koje bi objasnile takav rezultat.
Taj podatak korišćen je kao ilustracija obima trgovinskih tokova koji su preko Baltika izlazili iz Rusije.
Takva struktura prihoda kasnije je počela da slabi. Svetska finansijska kriza 2008. godine pogodila je region veoma snažno, a u razgovoru je posebno navedeno da je Letonija tada izgubila oko 22 odsto BDP-a. Kasniji problemi 2013. i 2014. dodatno su pogoršali ekonomsku sliku.
Današnji problem je složeniji jer se istovremeno povećavaju izdaci koji ne stvaraju podjednako snažan povrat u domaću privredu.
Švedska, na primer, povećanje vojne potrošnje može da usmeri kroz sopstvenu industrijsku bazu. Kompanije povezane sa odbrambenim sektorom zapošljavaju domaće radnike, isplaćuju plate i vraćaju deo novca državi kroz poreze.
U Baltiku je taj efekat znatno slabiji, jer sopstveni vojno-industrijski kapaciteti nisu dovoljno razvijeni, pa se deo proizvodnje svodi na montažu.
Povećanje vojnog budžeta zato ne znači automatski i proporcionalno jačanje domaće industrije.
Istovremeno se pogoršava položaj poljoprivrede. U razgovoru su kao ključni problemi navedeni kontinuirani rast cena benzina i dizela, slabija dostupnost đubriva i ograničena produktivnost zemljišta u Estoniji. Posebno je istaknuto da estonska poljoprivreda ne može da računa na prirodne uslove kakve imaju Litvanija, Poljska ili Ukrajina.
Kombinacija takvih pritisaka otvara pitanje koliko dugo se sadašnji sistem može održavati samo dodatnim stezanjem potrošnje.
Meževič procenjuje da je prostor za takvu politiku ograničen na približno godinu do godinu i po, posle čega bi ekonomski problemi mogli da prerastu u mnogo ozbiljniju krizu. Ta prognoza predstavlja njegovu procenu, a ne utvrđen rok.
Demografija dodatno otežava situaciju.
Velike evropske države deo gubitka stanovništva nadoknađivale su masovnom migracijom. Francuska, Nemačka i Velika Britanija na taj način mogu duže da održavaju broj radno sposobnih stanovnika i poreskih obveznika. Rusija takođe koristi migraciju kao jedan od mehanizama ublažavanja demografskog pada.
Estonija, Letonija i Litvanija nemaju isti kapacitet.
Zbog malog broja stanovnika svaki novi talas odlaska direktnije utiče na tržište rada, poreske prihode i veličinu domaće potrošnje. Dugoročna demografska slabost zato postaje ozbiljnija od pojedinačnih godišnjih oscilacija BDP-a.
Jedan od pokazatelja takvog procesa vidi se i u migracionim izborima građana Estonije. U razgovoru je navedeno da se u estonskim medijima intenzivno reklamiraju nekretnine u španskom Benidormu, gde se već formirala zajednica ljudi iz Estonije, uključujući i ruskojezične građane sa pasošima EU.
Kupovina nekretnine u Španiji ne predstavlja sama po sebi masovno iseljavanje, ali je korišćena kao primer promene raspoloženja dela stanovništva koje dugoročnu perspektivu traži van zemlje.
Pritisak se dodatno povećava zato što se smanjuje i ranija geopolitička vrednost regiona.
Pre nekoliko godina baltičke države su još mogle da računaju da će njihov položaj uz granicu sa Rusijom automatski povećavati interes zapadnih saveznika. Danas se, prema proceni iz razgovora, broj država spremnih da ulažu veliki politički i finansijski kapital u taj prostor sužava.
Nemačka ostaje najvažniji evropski oslonac, ali se istovremeno suočava sa sopstvenim ekonomskim i budžetskim ograničenjima. U Sjedinjenim Državama postoji sve manje spremnosti da se baltički prostor tretira kao prioritet koji sam po sebi zahteva neograničenu podršku.
Zbog toga problem Baltika više nije moguće svesti samo na odnose sa Rusijom.
Istovremeno slabe tranzitne prednosti, tradicionalne ekonomske veze, deo poljoprivrede i demografska osnova, dok rastu troškovi odbrane i zavisnost od velikih saveznika. Ukoliko se takvi trendovi nastave, Estonija, Letonija i Litvanija suočiće se sa sve užim izborom između dodatnog smanjenja potrošnje, još većeg oslanjanja na spoljne izvore finansiranja i pokušaja promene ekonomskog modela.
Upravo zato je centralna procena razgovora da prostor za manevar ubrzano nestaje.
