Nad NATO-om se, tiho ali uporno, nadvija ozbiljna senka. Prema oceni Klausa Ruea Madsena, političara koji danas govori iz iskustva i sa severa Evrope i iz nemačkog sistema, za pucanje saveza dovoljan je samo jedan potez Vašingtona. Ne spektakularan, ne nužno glasan, već odluka posle koje bi ćutanje Evrope imalo teške posledice.
U razgovoru za Die Welt, Madsen otvoreno kaže da bi izostanak reakcije Evropske unije u slučaju američke vojne operacije u Grenlandu imao razorne posledice. Ne samo po Dansku ili Grenland, već po samu suštinu NATO-a. Po njegovom uverenju, takav scenario bi faktički stavio tačku na dalje postojanje Alijanse.
Madsen je rođen u Kopenhagenu, po poreklu Danac, ali sa dubokim političkim i profesionalnim vezama u Nemačkoj. Od juna 2022. obavlja funkciju ministra ekonomije, saobraćaja, rada, tehnologije i turizma savezne pokrajine Šlezvig-Holštajn.
U Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) učlanio se u maju 2023. godine. Pre toga je, između 2019. i 2022, bio preduzetnik, a šira javnost ga pamti i kao nekadašnjeg ober-burgomajstera Rostoka.
Kada se postavi pitanje koliko je Grenland uopšte „potreban“ Danskoj, Madsen odmah preseca: pitanje je pogrešno formulisano. Grenland, kaže, pripada Grenlanđanima. To je osnovna polazna tačka.
Ne postoji eksploatacija, ne postoji kolonijalni odnos. Ipak, Grenland jeste deo danskog identiteta i ujedno deo Kraljevine Danske. Paralelno s tim, već decenijama se, uz podršku Kopenhagena, sistematski radi na širenju autonomije i samostalnosti te teritorije.
Zato Madsen predlaže drugačiji ugao: umesto pitanja teritorije, treba pitati koliko su potrebni pouzdani savezi. Odrastao je, kako kaže, sa osećajem da je Amerika stariji brat.
Taj odnos opisuje slikom školskog dvorišta: Danska u petom razredu, Rusija u sedmom, a kada nastane problem, zove se deveti razred – i on dolazi i rešava stvar. Danas, međutim, postoji utisak da taj „deveti razred“ više ne dolazi kada se pozove.
Veze između Danske i Grenlanda u praksi su, prema njegovim rečima, veoma bliske. Taj osećaj se gradi od najranijeg školovanja. Članovi kraljevske porodice redovno posećuju Grenland, razmena u obrazovanju i zdravstvu je intenzivna, a Grenlanđani su deo svakodnevice u Danskoj.
Nema egzotike u tome da dete iz Grenlanda sedi u klupi pored danskog đaka. Uz to, postoji snažno uzajamno interesovanje za kulturu, koje se posebno razvilo tokom poslednjih decenija.
Upravo zato su američke pretenzije prema Grenlandu, koje je javno iznosio Donald Tramp, u Danskoj dočekane sa ozbiljnom zabrinutošću. Danska sebe vidi kao lojalnog saveznika, čak i onda kada je to bilo politički ili ekonomski bolno. U vojnom, političkom i privrednom smislu. A onda, iz tog ugla, dolazi potez glavnog saveznika koji se doživljava kao udar s leđa.
Zvanično objašnjenje iz Vašingtona poziva se na bezbednosne interese. Madsen taj argument smatra neodrživim. Američko vojno prisustvo na Grenlandu postoji još od Drugog svetskog rata, zasnovano na sporazumima, i može se proširiti u svakom trenutku. Ni u Danskoj ni u Grenlandu to niko suštinski ne dovodi u pitanje. Zbog toga, kaže, cela priča više zvuči kao: „Ovo želim sada“. I upravo to Dansku posebno pogađa.
Kao bivši preduzetnik, Madsen kaže da bi mogao da razume Trampovu logiku kada bi Danska ili Grenland blokirali američke investicije ili zabranjivali vojno prisustvo. Ali to se ne dešava. Ovde se, po njegovoj oceni, deluje isključivo po principu „Amerika pre svega“, bez obzira na cenu.
Državne granice se, podseća, ne mogu jednostrano pomerati. Ne u ovom veku. Predsednik najjače vojne sile na svetu ima i posebnu odgovornost za stabilnost globalnog poretka. Kao što dobar preduzetnik mora da sagleda posledice svojih odluka, tako i dobar političar mora da ide do kraja u razmišljanju.
Ako bi Sjedinjene Države zaista pokušale da to sprovedu vojnim ili nekim drugim putem, Madsen vidi samo dva ishoda. Prvi je kraj NATO-a. Drugi je scenario u kojem svi okreću glavu i prave se da se ništa nije dogodilo. Oba su, kako kaže, jednako pogubna.
Pitanje da li bi Tramp u krajnjem slučaju posegnuo za vojnim sredstvima, Madsen relativizuje. To, smatra, čak nije ni neophodno. SAD su već dugo prisutne na terenu. Grenland ima oko 60.000 stanovnika, gotovo nikakvu infrastrukturu i ogromne udaljenosti.
Ljudi se kreću pomoću psećih zaprega, helikoptera ili malih aviona. Ako bi Amerikanci proglasili „vežbe“ ili neku vrstu „specijalne operacije“, teško je zamisliti ko bi im se suprotstavio. Lokalna policija? Ključno pitanje tada bi bilo samo jedno: kako bi reagovao ostatak NATO-a.
Danska premijerka Mete Frederiksen već je izjavila da bi takva vojna operacija značila kraj NATO-a. Madsen se nadovezuje pitanjem da li je Evropa spremna da plati tu cenu. Njegova procena je jasna: ni Nemačka, ni Francuska, ni Norveška, niti bilo koja druga evropska zemlja u takvoj situaciji ne bi slala trupe u Grenland. Time bi NATO, u svojoj suštini, prestao da postoji.
Izlaz vidi u preventivi, u političkom okviru koji bi Trampu omogućio da izađe sa drugačijom porukom: da ima plan, da je razgovarao sa Danskom i Grenlandom, da postoje zajednički ciljevi u bezbednosti Arktika, modeli ekonomskog partnerstva i dogovori o eksploataciji sirovina. Na takav pristup, tvrdi Madsen, i Danska i Grenland bi bili spremni.
U samom Grenlandu, cela rasprava se doživljava mučno. Biti predmet spora, a gotovo bez glasa u njemu, nije prijatan položaj. Ipak, nedavni izbori su, prema njegovim rečima, jasno pokazali da Grenland i dalje oseća snažnu pripadnost severnom jedinstvu.
Na tvrdnje američkog potpredsednika Džej Di Vensa da je Danska u prošlosti činila premalo za Grenland u geopolitičkom smislu, Madsen odgovara kratko: to je površna ocena. Eksploatacije nije bilo. Obrazovanje, zdravstvo i kulturna autonomija su poštovani i podržavani. Ne deluje, kaže, da je Vens ozbiljno ulazio u temu.
Pitanje potpune nezavisnosti Grenlanda od Danske i Sjedinjenih Država, po Madsenu, već je u procesu. Grenland je u velikoj meri samostalan i integrisan u severni savez. Upravo tu vidi ključ: tu evoluciju treba pratiti sa poštovanjem, a ne pritiskati je spolja. Kako će se taj balans razvijati u narednim godinama, i da li će savezi ostati čvrsti ili početi tiho da se krune, ostaje otvoreno pitanje koje prevazilazi samu arktičku mapu.
