Uniformu natopljenu krvlju skinuli su mi u goraždevskoj bolnici, pre nego što će me operisati – na živo. Sledeće čega se sećam je samica smeštena u podrumu logora.
Napolju noć, zima, minus 21, drhtim ispod tanke plahte. Do mene dopiru jauci, priseća se Radovan Bogojević koji je iskustvo logoraša stekao u Bosni i Hecegovini – kraj 20. veka
Hapšenje Edina Vranja, visokog službenika Federalne uprave policije Bosne i Hercegovine, koje je podiglo političko Sarajevo na noge, spremno da ga brani do poslednjeg „diplomatskog gafa“, nit je koja bi mogla da odmota klupko neistraženih zločina počinjenih nad Srbima u poslednjem ratu devedesetih.
Ko je bio Edin Vranj, kroz šta su prolazili zarobljenici smešteni u goraždevskom logoru te kako objasniti činjenicu da je tamo bilo smešteno i šestogodišnje dete, razgovaramo sa pomoćnikom komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove 4. Podrinjske lake pešadijske brigade (Ruđanske brigade) Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske Radovanom Bogojevićem, koji je u logoru pod komandom visokog službenika BiH proveo 22 meseca.
Pratite nas na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Jauci koji se prolamaju kroz noć
Bogojević je kao ratni zarobljenik doveden u improvizovani logor ratnih zarobljenika u Goražde januara 1993, nakon ranjavanja i zarobljavanja od strane pripadnika Armije BiH.
Nije bio jedini ratni zarobljenik koji će biti smešten u ovaj logor, ali je jedan od onih koji su uspeli živi da stignu do njega. Mnogi su, priča, nestali, na putu ka logoru.
„Na putu ka Goraždu ispred nas se isprečio tunel, zatrpan šljunkom i peskom, pokriven minama-paštetama. Neko je trebalo da razminira prolaz kroz tunel i oni su poslali zarobljene srpske vojnike. Zarobljeni srpski vojnici su mine sklanjali rukama. Mnogi su poginuli, a mnogi ranjeni su nastavili dalje putem smrti ka logoru u Goraždu“.
Po dolasku u Goražde, Bogojevića smeštaju u bolnicu i operišu bez anestezije, na živo. Trenuci koje je, kaže, teško pretočiti u reči. I ne treba, to su slike koje ne moraju, smatra, da se verbalizuju.
Dovoljno su strašne same po sebi. Nakon bolnice biva transportovan u logor, smešten u zgradi bivšeg ZOILA-Zajednice osiguranja imovine i lica Sarajevo. Vreme koga se, kako kaže, nerado seća.
„Bio sam u samici, podrumskoj prostoriji, toliko skučenoj da nisam mogao da se ispravim. Januar 1993, temperatura minus 22. U prvih nekoliko meseci nisam bio siguran ko je i koliko nas došlo živo do logora. Da nisam sam, znao sam po jaucima.
Oni su se prolamali kroz noć, svaku noć. Kasnije kada su me prebacili u prostoriju sa ostalim zarobljenicima, razumeo sam da je to praksa – i da su najviše stradali dobrovoljci iz Čajniča. Ja sam zauzeo mesto Slobodana Tanaskovića iz Višegrada, koji je ovde umro.“.
Seća se da su svi, njih 12, 13, koliko ih je bilo u jednoj prostoriji, ležali na daskama. Neki povređeni, neki ranjeni..Prostorija mala, oni priljubljeni jedni uz druge. Kada bi neko hteo, kaže, da se okrene na bok, morali su složno svi da promene stranu.
„Do dolaska Crvenog krsta nismo se kupali. Za letnjih noći kad udari žega i vrućina sve je zaudaralo na smrad, a posebno kibla (kanta u koju smo obavljali malu i veliku nuždu), jako je zaudarala.
Taj miris, taj užas nikada neću zaboraviti. Nekako me je to više uznemiravalo od svih saslušanja i batina. Nismo ni spavali. Mi smo zapravo čekali ko će te noći biti pozvan na razgovor, a šta razgovor podrazumeva znali smo.“
Posle batina -ili se vraćaš u ćeliju ili u bolnicu
Hrana je, priča naš sagovornik, bila oskudna. Za doručak malo hleba i vruća voda sa nekom travkom.
„Do dolaska međunarodnog Crvenog krsta 12. maja, na Svetog Vasilija Ostroškog, praktično da nismo jeli, dobijali bi tek toliko da biološki ostanemo u životu. Do tog trenutka nije se ni znalo da smo živi.
Mi smo vođeni kao otpisani, poginuli. Porodice su saznale da smo živi tek pošto nas je Crveni krst popisao. Tek tada, godinu dana kasnije, video sam tanak premaz paštete preko parčeta hleba, toliko tanak da je tonuo u rupice hleba. Iz logora sam izašao sa 39 kilograma“.
Sa Edinom Vranjem se susreo, kaže, nekoliko puta za 22 meseca koliko je proveo u logoru. Viđao ga je u zatvorskom krugu gde su u prvo vreme u šetnju izvodili logoraše. Iz priče saboraca sa kojima je delio ćeliju saznaje da je Vranj iz ruđanske opštine iz koje je bilo najviše zarobljenika. Lukavstvo se sastojalo u tome što je Vranj ispitivao zarobljenike, a mučke poslove prebijanja ostavljao svojim podređenima.
„Mene lično nije izvodio i saslušavao, ali je izvodio Stepovića, Iliju Drobnjaka, Arsić Ljubinka, Petra Kuburovića, Gojka Stupića. Ljudi su se ćutke vraćali u ćeliju. U ćeliju ili bolnicu, zavisilo je od surovosti dežurnog batinaša.
Sam sam u nekoliko navrata boravio u bolnici. Nismo pričali, nismo delili iskustva, nije bilo potrebe. Svi smo sve znali. Jauci su se prolamali kroz celu zgradu. Ispitivanje, pritisak, a onda nastupaju ljudi oko njega“.
Logor za decu?
Kao starešina Blagojević je bio izložen posebnim tretmanima psihičke torture.
„Mene su mahom saslušavali ljudi iz Sarajeva kako bi saznali informacije o našim položajima, našoj Vojsci, šta imamo od tehnike. Pre nego što će me zarobiti bio sam u komunikaciji sa kapetanom Sejdićem, komandantom Višegradske muslimanske brigade, kako bi naše zarobljene razmenili.
Četiri puta sam izlazio na njihovu stranu tokom organizacije razmene bez međunarodnih posrednika. Menjali smo leševe za leševe. Pritisci su bili veliki, ali to je rat, a mi vojnici, morali smo sve da istrpimo. Mnogo više me je uznemiravala pomisao da je sa nama u logoru smešteno i šestogodišnje srpsko dete sa kojim nismo imali kontakt.“
Logor napušta u razmeni zarobljenika posle 22 meseca. Ne voli da priča o tom periodu, ne voli da ga se seća. Hapšenje Edina Vranja potvrda je, kaže, da pravda jeste spora ali dostižna. Ali on ne likuje. Oprostio je kaže, iako ga je posle goraždevske epizode sačekalo još pet operacija na VMA. Razgovor prekida pitanje: Zašto me ne pitate šta je bilo najlepše, šta je to lepo što nikada neću zaboraviti“
Šta je to lepo što se čoveku koji je na koncu 20 veka u srcu civilizovane Evrope stekao iskustvo logoraša moglo urezati u pamćenje?
„Prvo jutro na slobodi. I zavese koje se na prozorima spavaće sobe lelulaju na povetarcu. Kakva je to sreća“.
Uhapšen Edin Vranj na ulasku u Srbiju
Bivši visoki službenik Federalne uprave policije BiH Edin Vranj uhapšen je popodne prilikom prelaska granice između BiH i Srbije, na graničnom prelazu Uvac, prenosi portal istraga.ba.
Kako se navodi, pre nego mu je oduzet telefon Vranj je uspeo da pošalje poruku novinaru portala. “Maločas sam uhapšen u Priboju na GP Uvac i sprovode me u Beograd zbog rating zločina”, napisao je Vranj.
Potom je u kratkoj izjavi za portal kazao da je trenutno u policijskoj stanici u Priboju.
„Privatno sam krenuo u Srbiju, u Sandžak, u kada sam došao na GP Uvac – uhapšen sam. Očekujem da mi svakog trenutka oduzmu telefon. Pokušajte alarmirati ambasadu BiH”, kazao je pre nego je prekinuo razgovor.
Glas Srpske je u martu 2014. objavio da je Državna agencija za istrage i zaštitu BiH (Sipa) podnela Tužilaštvu BiH izveštaj protiv tadašnjeg direktora Direkcije za koordinaciju policijskih tela BiH Himze Selimovića, kao i Edina Vranja koji je godinama obavljao funkciju načelnika Sektora kriminalističke policije FUP-a i još 112 osoba osumnjičenih za ratne zločine u Goraždu.
Izvor Glasa Srpske naveli su tada da je Vranj prijavljen zbog sumnje da je počinio ratne zločine u mestima Strmica i Međeđa. Tužilaštvo BiH nikada nije podiglo optužnicu. No, nakon toga se uključilo Tužilaštvo iz Srbije koje je izdalo nalog za hapšenje Edina Vranja.
Na mreži “Telegram” možete pratiti sve naše vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima ili desktop računarima. Tamo možete otići ako kliknete OVDE
Nataša Jovanović (sputnik)
