Ukrajinsko ratovanje je nečovečno i vređa svakog čestitog vojnika. Od Odese u kojoj su goreli živi ljudi preko Marujupolja gde su ih držali kao taoce sve do fronta na kojem streljaju ruske zarobljenike, priča Artjoma Žogu, komandanta jedinice Sparta
Artjoma Žogu, komandanta legendarne jedinice Sparta, upoznala sam u Donbasu, tačnije, na liniji koja preseca Donjecki aerodrom, strateški važnoj tački na kojoj su se 2014. vodile najžešće borbe. Pre toga su postojali sporadični kontakti, u razmerama – mojih 20 upita i njegov kratak audio odgovor, uvek iste, skromne, sadržine: U ovom trenutku ne dajem intervjue. Čekam vas u Donbasu.
Iza naših leđa je otadžbina
Za razliku od Arsena Pavlova, prvog komandanta, dovitljivca, koji je sa grupom opolčenaca terao inat ne samo ukrajinskim vojnicima već i poljskim i američkim plaćenicima, šegačeći se pred kamerama koje su mu podarile svetsku slavu, Artjom ne voli medije. On je ćutljiv, ozbiljan, aristokratski odmeren. U držanju ovog predratnog trgovca ribom postoji nešto starozavetno – da su druga vremena mogla bih ga zamisliti kao nekog plemića ili kao isposnika.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
O ratu i smrti govori kao o datostima, pokazujući na slogan bataljona ispisan iznad radnog stola (uzgred, kancelarija komadanta Sparte je improvizovana prostorija od valjda jedina preostala četiri zida, na ruševinama sravnjenog aerodroma): „Mi idemo na sastanak sa smrću. Mi smo borci bataljona Sparta.“
[adsenseyu1]
Pitam da li je neustrašivost boraca doprinela činjenici da ovaj bataljon stekne slavu i izvan granica Rusije. Slavu? Odmahuje glavom. Slava je tamo negde, ovde su stradanja, suze i rat.
Za momke iz jedinice (naočiti, odvažni mladi ljudi, besprekorni u ophođenju) kaže da su motivisani za izvršenje svojih zadataka, jer znaju da iza njihovih leđa stoji otadžbina, stoje deca, žene i starci.
„Ako se osvrnemo na sva kazivanja i bajke iz davnina, vidimo da su se isticali i hvalili čestitost, poštenje i dobra dela. Dakle, ako smo mi iz ‘Sparte’ postali deo legende, to samo znači da radimo sve kako treba.“
Komadantov prolog
Od 2014. Sparta se borila najpre u Slavjansku pa Donjecku – Stepanovki i Miusinsku, Dokučajevsku, Jelenovki, području Debaljceva, Ugljegorska, Širokina, Pavlopolja, Volnovahe i Nikolajevke – praktično, duž cele linije fronta.
[adsenseyu4]
Ovo nisu puka nabrajanja mesta, već komadantov prolog za viđenje prirode ovog rata. Od 2014. Ukrajina je posejala mnogo smrti, kaže, i kada je krenulo opolčenje, Kijev je olako zaključio da je reč o grupi separatista, o nerazumnoj pobuni koju treba u krvi ugušiti. On nije razumeo da je reč bila o celom jednom narodu koji je u ime svih nedužno ubijenih, spaljenih i ućutkanih etničkih Rusa širom Ukrajine odlučio da kaže „dosta“. Kasnije su, kaže, shvatili da ovo nije šala i da opolčencima nije neophodno NATO naoružanje da bi branili svoju decu. Ukrajinci su svoju žrtvovali.
„Pokazalo se da i u Marijupolju, Lisičansku i mestima gde se vode ulične borbe, kao sada u Avdejevki, oni svoje položaje postavljaju u stambenim kvartovima gde su civili. Istovremeno, po Donjecku otvaraju paljbu – haotično i višecevnim bacačima, oni mogu da gađaju i glavnu pijacu i dečje odeljenje Centralne bolnice u kojoj je smešteno mnogo pacijenata, i dece i odraslih.“
To je suština ukrajinskog ratovanja – nešto opako i nečovečno što vređa svakog čestitog vojnika. Od Odese u kojoj su goreli živi ljudi preko Marujupolja gde su ih držali kao taoce sve do fronta na kojem streljaju ruske zarobljenike.
Motorola je bukvalno ušetao u rat
Artjom je treći komandant ove jedinice. Na tom mestu nasledio je sina Vladimira Žogu (pozivni – Voha), posthumno odlikovanog Ordenom heroja Rusije. Otac i sin, vojnik i komadant, komadant i poginuli heroj.
Ovde činovi nisu stvar etikecije već zasluga. Kroz živote trojice – Arsena, Vladimira i Artjoma – lako je ispisati istoriju i suštinu ratovanja u Donbasu.
Arsen Pavlov Motorola, fizikalac, vezista u Čečenskom ratu, heroj Donjecke narodne Republike, sahranjen je u prisusutvu 50.000 ljudi koji su uzvikivali „hvala“. Artjom o njemu priča sa neskrivenim poštovanjem. Ludo hrabar i dovitljiv, Motorola je bukvalno ušetao u rat. Pogođen nepravdom i užasima sa kojim su se suočavali prorusi u Ukrajini, otišao je u Slavjansk kao dobrovoljac i pridružio odredu Igora Strelkova. Kasnije je formirao svoj bataljon.
Simbol viteštva
Ukrajincima je priredio mnoge nevolje. Iza njega sijaset anegdota, kao ona da je u jeku borbi na razglasu pustio muslimansku molitvu, nakon čega su se, prestravljeni mogućnošću da su se Sparti pridružili Čečeni, ukrajinski vojnici razbežali. On je vodio rat uživo – kamere ratnih izveštača pratile su ovog momka iz Krasnodara na svakom koraku.
Sparta postaje mejnstrim, simbol viteštva u svetu koji se se do tog trenutka s prezirom odnosio prema herojstvu i zavetnim ciljevima; strani novinari se otimaju za intervjue – najpre zapanjeni ovom nepokornošću i lucidnošću, zatim i sami očarani.
Parcela na najisturenijoj tački fronta
Odjednom se, kako je to primetio Zahar Prilepin, ispostavilo da svetom ne vladaju šou-biznis, ni džinovske korporacije, ni specijalne službe, ni veliki sistemi u kojima rade profesionalci, već može da bane čovek s ulice koji u malom selu zauzme parcelicu na najisturenijoj tački fronta, zatim okupi trideset ljudi, pa sto, pa dvesta. To je Motorola. Odjednom se vidi da je on nenormalno hrabar, promućuran, sulud, otvoren, šaljivdžija. S trideset ljudi je rasterivao artiljeriju i tenkove, a tamo na ukrajinskoj strani su verovali da je to ruska armija, koje nije bilo.
Mnogo puta ranjavan u borbama, život nije izgubio na frontu, već diverzantskoj nameštaljki ukrajinske službe bezbednosti, u liftu stambene zgrade u kojoj je živeo kao podstanar. Priče koje su kolale po ukrajinskim novinarskim kuloarima da je smrt došla iz njegovog vojničkog gnezda, faktička su neistina.
Umesto golman, postao je komandant
Borci u Sparti mahom su „Motorolina deca“. Voha takođe – jedan od najmlađih komandanata na ratištu Donbasa, sin trgovca ribom, po priči saboraca, otvoren i dobrodušan – izrazite lepote, san svake svetske modne kuće, odlazi u rat.
„Voleo sam sport, fudbal, mogao sam da postanem dobar golman. Sa 14 godina sam već počeo da radim i zarađujem. Sve je bilo u redu do 2014. dok nije počeo Majdan“, ispričao je u jednom intervjuu.
Poginuo je telom štiteći civile koji su pod kišom ukrajinskih metaka humanitarnim koridorima napuštali opkoljenu Volnovahu. O Vohi, Artjom ne priča mnogo.
„Sve je počelo u Slavjansku, gde su se vodile najaktivnije borbe. Tamo sam upoznao i Arsena Pavlova Motorolu, koji je kasnije postao naš komandant. Moj sin Volođa se sprijateljio s njim, postao njegov vozač, desna ruka i nezamenljiv čovek.“
Bataljon je tražio Vohu
Reč prepušta Semjonu Pegovu koji se priseća početka Vohinog vojnog puta:
„Vrlo rano je ušao u rat. Nakon atentata na Motorolu, prihvatio je izazov sudbine i postao komandant čitavog bataljona. Ovo je neverovatna odgovornost za takvo doba. Glavno je da ga niko nije imenovao, već je to bila odluka samog bataljona u kome se bore odrasli i iskusni muškarci. Zamislite samo kakav je ugled morao da stekne na bojnom polju da bi ljudi od 40 godina, bez sumnje, odlučili da Voha vodi Spartu.“
Artjom Žoga bi bez sumnje, da može, sve dao da je on tog marta bio na zadatku izvlačenja civila iz plamena Volnovahe. Ali nije. Dok razgovaramo, zemlja podrhtava od negde ispaljenih granata (ne mogu da odredim odakle dolaze), artiljerija se vraća na položaje… On je spokojan, i oslobođen straha od smrti.
Dokle će se protezati granice Novorusije?, pitam.
Do Poljske, odsečno odgovara.
U Donjecku se o Motorolinim, Vohinim i Žoginim podvizima priča uz duboki naklon. Ovo nije mitologizovanje stvarnosti, već ređanje činjenica koje u savremenom svetu lakih reči i lakog morala deluju nestvarno. Ali u Donbasu to jeste tako.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Nataša Jovanović (RT)
