Vojni rezultat ne zavisi samo od kvaliteta vojske, količine oružja ili uspeha pojedinačnih operacija. Ako je dugoročni politički cilj pogrešno postavljen, čak i uspešni taktički potezi mogu državu udaljavati od njenih stvarnih interesa.
Upravo na tome Rostislav Iščenko zasniva jednu od svojih najoštrijih ocena ukrajinske politike. On smatra da glavni problem nije to što se Ukrajina nedovoljno dobro bori za sopstvene interese, već da je pogrešno definisala šta njeni interesi uopšte jesu.
Ključna greška, prema toj interpretaciji, bilo je vezivanje budućnosti države za integraciju sa Evropom.
Ukrajinska politika godinama je polazila od pretpostavke da je približavanje evropskim strukturama strateški cilj koji opravdava ogromne političke i ekonomske promene. Taj cilj je vremenom postao jedan od osnovnih pokretača spoljne politike.
Problem nastaje ako obećana nagrada nikada ne stigne ili ako se sama sredina kojoj država želi da se priključi promeni toliko da više nema nekadašnju privlačnost.
U razgovoru se iznosi tvrdnja da je Kijevu više puta stavljeno do znanja da njegovo očekivanje punopravnog prihvatanja neće biti ostvareno. Uprkos tome, evropski pravac ostao je praktično nedodirljiva osnova ukrajinske strategije.
Iščenko tu situaciju poredi sa fudbalskom utakmicom u kojoj ekipa stalno šutira loptu u sopstveni gol.
Možete imati odlične igrače. Možete trčati brže od protivnika, imati vrhunsku tehniku i izvoditi savršene akcije. Ali ako je cilj akcije pogrešno određen, kvalitet izvođenja samo ubrzava negativan rezultat.
Ta analogija objašnjava razliku između taktike i strategije.
Taktički uspeh može doneti pobedu u jednoj bici, međunarodnu podršku ili kratkoročnu političku korist. Strateški uspeh, međutim, meri se time da li je država posle svega stabilnija, bezbednija, bogatija i sposobnija da samostalno određuje svoju budućnost.
Ako konačni rezultat ide u suprotnom smeru, onda problem nije moguće rešiti samo boljom taktikom.
Odatle proizlazi i objašnjenje upornosti Kijeva. Kada je jedan cilj tokom mnogo godina ugrađen u politički identitet države, priznanje da je bio pogrešan postaje izuzetno teško.
Promena tada više nije obična korekcija spoljne politike. Ona zahteva priznanje da su ogromni prethodni troškovi možda bili napravljeni u ime cilja koji nije mogao da donese očekivani rezultat.
Zbog toga država može nastaviti istim putem čak i kada cena postaje sve veća. Što je više već uloženo, politički je teže priznati da je možda trebalo krenuti u potpuno drugom pravcu.
