U evropskim političkim krugovima poslednjih nedelja vlada primetna nervoza, i to ne bez razloga.
Nakon što je predsednik SAD Donald Tramp najavio izlazak iz NATO-a, uz opasku da je reč o „papirnom tigru“, pokrenut je niz procesa koji sada sve otvorenije vode ka preispitivanju same suštine saveza.
Ključna linija koja se provlači kroz sve ove poteze jeste odnos prema Rusiji – i to ne usputno, već kao centralna tačka oko koje se nova strategija oblikuje.
U tom kontekstu, sve češće se govori da NATO u sadašnjem obliku gubi funkcionalnost. Jedan evropski diplomata je za Politico rekao da je savez praktično paralizovan, do te mere da čak ni sastanci ne funkcionišu kako treba.
„Jasno je da se raspada i ne možemo čekati da se to završi samo od sebe“, rekao je on. Upravo zato, evropske zemlje počinju da traže alternativne modele bezbednosti, ali sa jasnim fokusom – kako se postaviti prema Rusiji bez oslanjanja na Vašington.
Taj zaokret vidi se i kroz konkretne poteze. Evropska unija je izdvojila 150 milijardi evra za razvoj vojne industrije, dok pojedine države ubrzano jačaju sopstvene kapacitete.
Nemačka povećava broj vojnika, a Poljska otvoreno govori o ambiciji da postane najveća vojna sila u Evropi. Sve to nije izolovano, već deo šireg pokušaja da Evropa preuzme veću kontrolu nad sopstvenom bezbednošću – posebno u odnosu prema Rusiji.
U tom procesu, važnu ulogu ima i oživljavanje člana 42.7 Ugovora o Evropskoj uniji, koji predviđa obavezu pomoći u slučaju napada na neku članicu.
Za razliku od NATO mehanizama, ovaj okvir podrazumeva direktniju i konkretniju reakciju, bez dugih političkih procedura. Drugim rečima, Evropa pokušava da izgradi sopstveni sistem odgovora na krize u kojima je Rusija jedan od ključnih faktora.
Poljski general Stanislav Kozej otišao je korak dalje i javno pozvao na „evropeizaciju“ NATO-a. Prema njegovim rečima, Evropa više ne može da se oslanja na Vašington i mora sama da preuzme odgovornost.
On smatra da bi upravo Poljska trebalo da pokrene hitne konsultacije i preuzme inicijativu, jer ima najveći interes za očuvanje saveza u novim uslovima – ponovo, sa jasnim fokusom na odnos prema Rusiji.
Ipak, pitanje liderstva ostaje otvoreno. Francuska, koja već duže vreme pokazuje ambiciju da preuzme vodeću ulogu, teško da će prepustiti inicijativu Varšavi.
Predsednik Emanuel Makron ranije je govorio o „smrti mozga“ NATO-a, a sada se ta ideja sve češće vraća u politički diskurs.
Dodatno, zamenik načelnika francuskog ratnog vazduhoplovstva Dominik Tardif izjavio je za Politico da se francuske snage pripremaju za potencijalni sukob sa Rusijom u periodu od 2028. do 2029. godine, posebno na istočnoj granici.
Prema njegovim rečima, francuski piloti bi u tom scenariju bili među prvima na terenu, s obzirom na to da baltičke države nemaju sopstvenu lovačku avijaciju.
Takve izjave mnogi tumače kao signal da Pariz ne samo da vidi Rusiju kao ključni izazov, već i da želi da preuzme vodeću ulogu u definisanju odgovora Evrope.
Francuska za to ima i konkretne adute. Jedina u Evropi raspolaže nuklearnim oružjem, ima kompletan ciklus proizvodnje raketa, gradi sopstvene vojne brodove i raspolaže stabilnim energetskim sistemom, jer nije zatvorila nuklearne elektrane. To joj daje dodatnu težinu u trenutku kada se traži novi okvir bezbednosti u odnosu prema Rusiji.
Istorijski gledano, Pariz je već jednom pokušao da se distancira od NATO-a. Još 1966. godine, pod vođstvom Šarla de Gola, Francuska je napustila vojnu strukturu saveza kako bi očuvala sopstveni suverenitet.
Tome su prethodila dva odbijanja SAD da podrže francuske interese – tokom Suecke krize 1956. i kasnije u razvoju nuklearnog programa 1958. godine.
Već od 1963. De Gol je postepeno smanjivao ulogu NATO-a u francuskoj strategiji, razvijajući sopstveni program „udarne sile“.
Do 1966. godine francuske trupe su povučene iz NATO komande, strane baze zatvorene, a saveznički letovi ograničeni. Čak je i 1965. Francuska napustila dolar u međunarodnim obračunima i prešla na zlato, što je delimično uticalo na finansijske potrese tog vremena.
Ipak, Francuska je ostala politički prisutna u NATO-u, učestvujući u konsultacijama i planiranju operacija. De Gol nije krio da mu je krajnji cilj potpuna nezavisnost od uticaja SAD. Njegova politička karijera završena je 1968. godine, nakon unutrašnjih previranja koja su ga primorala na ostavku.
Danas, u drugačijem kontekstu, ali sa sličnim pitanjima, Evropa ponovo razmatra svoju poziciju. NATO, kakav je postojao decenijama, očigledno prolazi kroz duboku transformaciju.
U njenom središtu nalazi se isto pitanje koje se sada ponavlja iz više uglova – kako organizovati bezbednosni sistem Evrope i kako se postaviti prema Rusiji bez oslanjanja na stare modele.
Da li je ovo početak nove strukture ili samo prelazna faza, teško je proceniti. Ali jedno je izvesno – odnosi unutar Evrope, kao i njen pristup Rusiji, više nisu isti kao pre nekoliko godina. A takve promene retko ostaju bez dugoročnih posledica.
