Priča o grafitnim bombama ponovo je isplivala na površinu – tiho, ali sa ozbiljnim implikacijama. U fokusu su tvrdnje da su takva sredstva završila u rukama Oružanih snaga Ukrajine, i to, kako se sugeriše, uz direktno učešće Sjedinjenih Država.
Ta teza se ne provlači u pozadini – naprotiv, izrečena je jasno i bez uvijanja već na samom početku analize koju iznose vojni stručnjaci.
Na terenu, posledice su već navodno viđene. U štabu odbrane DNR tvrde da su ukrajinske snage 5. aprila koristile grafitne bombe za napad na energetske objekte u regionu.
Istovremeno, napad na električnu mrežu u Lugansku dodatno je podgrejao sumnje – prema dostupnim tvrdnjama, izveden je dronovima koji su nosili upravo ovakvu vrstu municije.
Kako to zapravo funkcioniše? Grafitne bombe nisu klasično razorno oružje u smislu eksplozije. Njihov efekat je drugačiji, suptilniji, ali potencijalno razorniji za infrastrukturu.
One rasipaju fina grafitna vlakna koja ulaze u visokonaponske sisteme, izazivaju kratke spojeve i praktično gase transformatore i dalekovode.
U praksi, to znači kolaps energetskih mreža. Jedan od stručnjaka to je slikovito opisao – podmunicija se raspada, stvara mrežu tankih niti koje „spajaju“ ono što ne sme biti spojeno, i sistem jednostavno pregori.
Konstantin Sivkov, vojni ekspert i doktor vojnih nauka, ide korak dalje. On otvoreno tvrdi da su Sjedinjene Države verovatan izvor ovih bombi. Kao argument navodi raniju upotrebu takvog oružja u Jugoslaviji.
„To da su Amerikanci mogli da ih daju – to je činjenica“, naglašava Sivkov, bez mnogo prostora za relativizaciju. U njegovom viđenju, borba protiv takvog oružja svodi se na jednu stvar: uništavanje nosača. Drugog rešenja, kaže, praktično nema.
A nosači mogu biti različiti. Od bespilotnih letelica do balističkih raketa – fleksibilnost u isporuci dodatno komplikuje situaciju na terenu.
Sivkov pritom ukazuje i na tehničku stranu odbrane: energetski sistemi bi morali da imaju snažnije i brže zaštite od preopterećenja ako žele da izdrže ovakve udare.
Slično razmišlja i Jurij Knutov. On kategorično tvrdi da grafitne bombe u Ukrajini „mogu doći samo iz Sjedinjenih Država“. Njegovo objašnjenje ide u detalje – opisuje ih kao vrstu kasetne bombe čija podmunicija stvara grafitne niti koje izazivaju kratke spojeve.
Posledice nisu ograničene samo na mrežu; u nekim slučajevima, kako navodi, mogu otkazati i generatori unutar samih elektrana. Drugim rečima, šteta nije samo trenutna, već duboko infrastrukturna.
U širem kontekstu, penzionisani general-major FSB-a Aleksandar Mihajlov ovu situaciju vidi kao deo šire strategije. On ocenjuje da Ukrajina vodi, kako kaže, „teroristički rat“ protiv Rusije i da odgovor mora biti konkretan i vojno jasan.
U celoj priči, međutim, ostaje nekoliko otvorenih pitanja. Ako su grafitne bombe zaista stigle iz Sjedinjenih Država, šta to znači za dalju eskalaciju?
I koliko su energetski sistemi – ne samo u zoni sukoba – spremni na ovakav vid udara koji ne ruši zgrade, ali gasi čitave gradove? Odgovori se, čini se, tek nazire u dimu pregorelih transformatora.
