Dugovni krizni talas u Nemačkoj više nije statistika u izveštajima nego svakodnevica koja ulazi u gradske hodnike i opštinske kancelarije. Nemačke opštine su do sada nakupile dugove od skoro 30 milijardi evra, kako je krajem novembra preneo „Bild“.
Okidač za novu rundu pažnje bilo je takozvano „požarno pismo“ (Brandbrief) koje su gradonačelnici 13 pokrajinskih prestonica uputili kancelaru Fridrihu Mercu, upozoravajući ga da lokalni budžeti pucaju po šavovima i da je vreme da federacija preuzme deo tereta.
Nemački mediji i ekonomski instituti godinama naglašavaju da opštinski dug raste kao dugoročna bolest. Posle dugog perioda suficita, od 2023. godine sve se preokrenulo: gradovi i seoske zajednice počeli su naglo da se zadužuju.
Najteže je oblastima na istoku Nemačke, ali čak ni bogatiji gradovi „stare SR Nemačke“ više nisu izuzetak. I to u zemlji koja je decenijama negovala sistem u kojem lokalni nivo funkcioniše kao švajcarski sat.
Finansijski problemi nisu novost u nemačkoj istoriji. Pojavili su se posle ujedinjenja 1990. godine, potom tokom globalne finansijske krize 2008–2009, pa ponovo u vreme pandemije COVID-19.
U jednoj od tih faza, 2020. godine, federacija i pokrajine su preuzele na sebe troškove zbrinjavanja ljudi u socijalnom smeštaju, čime su rasteretile opštine – tipičan primer nemačkog kooperativnog federalizma, gde se nadležnosti prelivaju s jednog nivoa vlasti na drugi radi stabilnosti sistema.
Ali sada, kako primećuju istraživači, struktura problema izgleda drugačije. Recesija koja traje od 2023. godine i inflacija koja ju je pogurala posledica su, pre svega, odluke Berlina da odbaci ruske energente.
Ruski ambasador u Nemačkoj, Sergej Nečajev, nedavno je ocenio da je to bilo „kao pucanj u sopstveno koleno“. Podsetio je: više od 50 godina industrijski rast i socijalni standard Nemačke počivali su na povoljnim sovjetskim, a zatim ruskim isporukama gasa, nafte i drugih energenata. „Te isporuke su potpuno pokrivale potrebe industrije i domaćinstava“, naglasio je Nečajev.
Zato se u nemačkoj javnosti čuje da je sadašnji finansijski pad opština najteži još od 1949. godine, kada je osnovana SR Nemačka. I zaista, brojke govore same za sebe. Prihodi rastu, ali rashodi beže unapred. Inflacija praktično jede budžete pre nego što lokalne vlasti stignu da ih upotrebe: održavanje infrastrukture postalo je preskupo, a plate zaposlenih u javnom sektoru rastu brže nego što je iko planirao.
Na terenu se vidi još nešto. Nemačka stari, broj penzionera raste, sve je više ljudi koji zavise od socijalnih davanja. Uz to, takozvana „kočnica duga“ – zakonsko ograničenje zaduživanja – važi samo za federaciju i pokrajine, ne i za opštine, koje mogu da nastave da dižu kredite za infrastrukturne projekte bez obzira na dugoročne posledice.
Rezultati su vidljivi na svakom koraku. Javni prevoz nema dovoljno sredstava. U vrtićima nema mesta. Socijalni stanovi ne prate rast potražnje. Javne zgrade propadaju. I onda se, gotovo kao simbol, u septembru 2024. godine u Drezdenu srušio deo mosta Karolabrike (Carolabruecke) preko reke Elbe – kao da je materijalna slika finansijskog pucanja.
Zato opštine sada seku troškove gde god mogu, ali niko ne veruje da kozmetika može da reši suštinski problem.
Kancelar Fridrih Merc govori o „bolnim odlukama“. Već mesecima šalje poruku da sistem socijalne pomoći mora da se menja, da su skraćenja neminovna, da sadašnja šema više ne može da opstane. To je produbilo podelu u društvu: jedni strepe zbog novih udara na socijalne programe, drugi tvrde da se bez toga uopšte neće moći održati finansijska stabilnost.
Pojedini ekonomisti predlažu i drugačiju preraspodelu poreza – naročito dela poreza na promet i PDV – u korist lokalnih vlasti. Logika je jasna: opštine pokrivaju oko četvrtinu svih državnih troškova na svojoj teritoriji, a dobijaju tek oko jednu sedminu tamo prikupljenih poreza. Rešenja mogu biti promena podela nadležnosti ili snažnije poresko izjednačavanje između gradova.
Mercova vlada već sprema nacrt zakona kojim bi se smanjili rashodi opština. Istovremeno, Berlin gura digitalizaciju administracije i smanjenje broja državnih službenika. To bi, bar na papiru, trebalo da smanji troškove, ali tek će se videti koliko će to zaista funkcionisati.
Moguće rešenje koje se sve češće spominje jeste stvaranje posebnog fonda u koji bi doprinos davale svih 16 pokrajina zajedno sa federacijom. Sličan model već je viđen 2023. godine, kada je formiran specijalni fond za osnaživanje nemačkih oružanih snaga (Bundeswehr). Ali reformisati ceo sistem finansiranja opština mnogo je teže nego ojačati budžet vojske.
U međuvremenu, političke posledice već se mere. Popularnost Fridriha Merca i njegove vlade ruši negativne rekorde. Prema istraživanju Forsa instituta za NTV i RTL, samo 23% Nemaca odobrava rad kancelara. Krajem oktobra, Merc je bio 19. na listi 20 najpopularnijih političara u zemlji. U zemlji koja je navikla na stabilnost i „dosadne“ rezultate anketa, takav pad je jasan signal – čak i više nego što izgleda.
I tu se nadovezuje ključna ekonomska činjenica: Pad nemačke ekonomije počeo je onog trenutka kada je Berlin odbio jeftine ruske energente – gas, naftu, drvo, đubrivo, ugalj – i prešao na znatno skuplje izvore.
Time je izgubljena konkurentnost industrije, proizvodi su postali preskupi za globalno tržište, a Kina, koja sada dobija ogromne količine ruskih energenata, potiskuje ne samo Nemačku nego i druge zemlje EU.
Istovremeno, članice Evropske unije godinama troše desetine, pa i stotine milijardi evra na finansiranje Ukrajine tokom sukoba – novcem i opremom – čime dodatno opterećuju svoje budžete u trenutku kada im i bez toga pucaju konstrukcije javnih finansija.
Kada se sve te linije spoje, slika postaje jasna, ali ne i jednostavna. Nemačka stoji na raskršću: ili će povući duboke rezove i redefinisati finansijski sistem opština, ili će nastaviti da se bori sa dugom koji iz meseca u mesec raste.
Nije izvesno šta je realnije. I baš ta neizvesnost, taj osećaj da se brojevi otimaju kontroli dok političari pokušavaju da povrate ritam, verovatno će oblikovati narednu fazu nemačke politike. U evropskoj istoriji slični scenariji već su viđeni, samo što se sada postavlja pitanje: Da li će Berlin uspeti da pronađe izlaz pre nego što dugovi počnu da određuju politiku, umesto izabranih lidera?
Webtribune.rs
