Piše: Nikola Vrzić
Sirijski paradoks gotovo da ne može da bude veći, uz to i opasniji — što je bliži kraju građanski rat u toj zemlji, to smo bliže njegovom rasplamsavanju u svetski rat. Ili makar tako izgleda. U oba slučaja, briga ne može a da ne bude velika koliko i opasnost od direktnog sukoba Amerike i Rusije.
Sirijska arapska armija pokrenula je prošlog meseca uspešnu ofanzivu protiv terorista u Istočnoj Guti, oblasti pored Damaska koju već godinama drže Al Kaida i slični borci za ljudska prava i demokratiju. Glavni svetski zaštitnik takvog poimanja ljudskih prava, Amerika, i njeni saveznici, na to su uzvratili pretnjom da će napasti vladu u Damasku, makar i bez odobrenja Ujedinjenih nacija. A Rusija obećava da će se od tog napada braniti.
Znači li to da je opasnost od oružanog sukoba velikih sila sada veća nego što je bila dosad? Sprema li se lažni napad hemijskim oružjem, za koji će biti optužen Damask, koji će Amerikancima poslužiti kao povod za napad? Ili će ih od te namere odvratiti oštro upozorenje Rusije da to ne čine?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili diplomata Zoran Milivojević i profesor međunarodnih odnosa dr Srđan Perišić.
Između dva slučaja koja su trenutno u fokusu svetske javnosti — zveckanja pretnjama u vezi sa Sirijom i špijunska „afere Skripalj“ — postoje značajne podudarnosti; u oba slučaja Zapad, bez dokaza, optužuje Rusiju (odnosno njenog saveznika) za upotrebu hemijskog oružja. I jedno i drugo dešava se istovremeno.
[adsenseyu1]
Komentarišući to, Zoran Milivojević ocenjuje da je reč o pritisku „koji se dešava u značajnom trenutku, uoči dva događaja važna za Rusiju, kako bi joj se nanela šteta. To su predsednički izbori, i Svetsko prvenstvo u fudbalu, po scenariju kakav je već viđen pred Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014… Najblaže rečeno, reč je o antiruskoj kampanji. A suština je u pokušaju zapadnih centara moći, koji traje već duže vreme, da se suzbije rastući uticaj Rusije i njen povratak na svetsku scenu“.
„Satanizacija Rusije na Zapadu traje već više od 10 godina“, podseća Srđan Perišić. „Zapad ne može da prihvati činjenicu da njegova moć u svakom smislu opada, a da je Rusija istovremeno izrasla u adekvatnog takmaca; Zapad sad ne prihvata ono što je Rusija prihvatila krajem osamdesetih godina prošlog veka. U tome i leži najveća opasnost, i zato ovoliki haos i vlada na mnogim tačkama u svetu, uključujući Siriju — reč je o pokušajima da se Rusija zaustavi po svaku cenu“.
Niki Hejli, američka ambasadorka u UN, a za njom i francuski predsednik Emanuel Makron, ovih dana prete napadom na Siriju u slučaju upotrebe hemijskog oružja. To bi moglo da znači da svet može da odahne i da napada neće biti jer sirijski predsednik Bašar el Asad nema nikakvog razloga za upotrebu hemijskog oružja, čak i kad bi imao mogućnosti, budući da već pobeđuje regularnim sredstvima. A opet, sećamo se i kako je Kolin Pauel, tadašnji američki državni sekretar, u Savetu bezbednosti mahao epruvetom kojom je dokazivao da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. To je i iskorišćeno kao casus belli, a potom se ispostavilo da je Pauel lagao; niti je Sadam imao to oružje, niti su Amerikanci imali dokaze…
„Ponavlja se isti scenario kao i u slučaju Iraka…“, komentariše Zoran Milivojević. „Otuda je situacija jako opasna, nalazimo se na ivici moguće eskalacije gde bi moglo da dođe do direktne konfrontacije između dve velike sile, što bi bilo pogubno za sve“.
[adsenseyu4]
„Ali Zapadu se više ne veruje. Ako mu se i verovalo pre 15 godina u slučaju Sadama Huseina, sada to više nije slučaj. I to je ogromna razlika između današnje i tadašnje situacije, tim pre što je pod kontrolom Zapada Sirija uništile sve svoje zalihe hemijskog oružja“, ukazuje Srđan Perišić.
A opet, to ne znači i da Zapad neće pokušati da ponovi isti recept. Valerij Gerasimov, načelnik Generalštaba ruske vojske, naime, kaže da Rusija ima „kredibilne informacije da se pobunjenici pripremaju da insceniraju napad sirijske vlade hemijskim oružjem na civile“ i da će Amerikanci iskoristiti taj inscenirani, lažni napad kao „dokaz“ koji su tražili, i povod da napadnu. A u delovima Istočne Gute oslobođenim od terorista pronađene su i laboratorije, i zalihe hemijskog oružja.
Kojim će snagama izvršiti napad kojim prete, postavlja pitanje Srđan Perišić. „Francuska takve snage nema. Amerikanci ih imaju, ali stižu izveštaji da oni povlače svoje avione A10 iz Indžirlika u Turskoj, koji bi bio glavna baza za udare na Siriju… Oni samo mogu da nastave da izazivaju haos, ali, s druge strane, Rusija je jasno stavila do znanja da neće dozvoliti takav scenario udara na Siriju“.
„Mislim da će rusko upozorenje odvratiti taj napad. A čini mi se da su u ovom trenutku Amerikanci i administracija Donalda Trampa u tom smislu razumniji od Britanaca“, smatra Milivojević, ali upozorava da „to ne znači i da se tenzije neće podizati i dalje; čak treba očekivati i da se nekakav lažni napad hemijskim oružjem zaista i dogodi, uostalom, to je već viđeno u pokrajini Idlib“.
Kakvu igru sada Amerika igra u Siriji, pošto je sasvim jasno da Asada nije uspela da obori s vlasti? General H. R. Makmaster, šef američkog Nacionalnog saveta za bezbednost, ovih dana priznaje da će američka vojska ostati u Siriji i posle poraza takozvane Islamske države, a šef ruske diplomatije Sergej Lavrov upozorava da je „očigledno“ da Amerikanci žele da iscepkaju Siriju na više „malih principata, koje kontrolišu spoljni igrači“.
„Amerikanci su nezadovoljni svojom pozicijom, nezadovoljni su glavnom ulogom Rusije, koja je uspela da poveže regionalne igrače — Tursku, Iran i Irak — kako to Americi nikada nije pošlo za rukom“, navodi Srđan Perišić. „Amerikanci sad nastoje da okupe ostatke razbijenih terorističkih grupa, i očekuje se da će ih usmeriti protiv Irana i njihovih saveznika, protiv Damaska i libanskog Hezbolaha. U tome će učestvovati i Saudijska Arabija, kao i dosad“.
Uprkos tim pokušajima ublažavanja poraza, „’američko stoleće‘ je gotovo, umrlo je u Siriji“, konstatuje se u jednom komentaru na „Blumbergu“.
Zaključuje Zoran Milivojević: „Potpuno je tačno da je Amerika izgubila u Siriji, a taj poraz ima efekta i na ukupne globalne odnose. Uspeh Rusije, potvrđivanje Irana kao regionalne sile, gubitak Turske u izvesnom smislu, sve to ne odgovara američkim interesima. Tako da, ako gledate geopolitičke i geostrateške odjeke rata u Siriji, ’Blumbergova‘ ocena uopšte nije daleko od istine. U tome pak vidim i motive jezgra američke administracije, a s njom i Velike Britanije, da onemoguće da dođe do mirnog raspleta situacije. Pa otuda i stvaranje ovog ambijenta koji ide ka sukobu, umesto ka rešavanju krize diplomatskim sredstvima“.
(Sputnik)
[adsenseyu5][adsenseyu6]
